АНИМАЦИЈА

АНИМАЦИЈА (лат. animatio: покретање; оживљавање), делатност подстицања активности појединца или групе да би постала свесна себе и потребе да се културно еманципује. Као инструмент културне политике подразумева ослобађање креативних способности сваког појединца, подстицање и омогућавање уметничке рецепције, развијање критичког мишљења, што све доприноси развоју потребе активног учешћа у културном животу заједнице. Обухвата различите облике посредовања између људи и уметности кроз акције којима се успоставља жив однос примаоца и културних активности. Аниматор подстиче уметничке, интелектуалне и емотивне потенцијале људи и усмерава их ка стваралаштву (у најширем смислу), уклањајући препреке које одвајају свакодневицу од света уметности. У раду се користи знањима (културолошким, социолошким, психолошким), али и комуникационим и уметничким вештинама. У складу са циљевима своје акције (удахнути живот потенцијалној публици), аниматор примењује најпогоднији облик а.: преанимација (буди интересовања), едукативна а. (даје неопходна знања), стваралачка а. (укључује директно у културни програм), те на крају а. као прослава (омогућује ново ширење круга заинтересованих у заједници). Нови уметнички покрети и популарни медији комуникације, посебно видео, стрип, компјутерска уметност итд., погодна су средства за реализовање анимационих пројеката („демократичнији" су, не захтевају претходно велико образовање). Позориште а. (друштвене интервенције) успева да оствари контакт с публиком још за време рада на представи, ангажујући становнике одређене средине да и сами учествују у представи. Public Arts (уметност у јавном простору) такође настоји да становништво веже за саму идеју уметничког пројекта, а често и праксу реализације. Од стварања првих министарстава културе у западном свету (1960), као и у оквиру културне политике Југославије и Србије, питање доступности културе постављало се као кључно за остварење културне демократије. Слогани „Култура за све" и „Култура за свакога", показали су се недостатнима да обезбеде истинско укључивање грађана у културни живот земље. Стога се у оквиру културно-просветних заједница код нас, те одговарајућих удружења грађана у Европи (у Француској: Народ и култура, Рад и култура) развија програм културне а. и професија аниматора у култури (покривајући широку породицу занимања: од музејских педагога-аниматора, аниматора у туризму, у библиотекама, до аниматора у предузећима). Професија се развија отварањем Катедре за организацију културно-уметничких делатности (1960), формирањем Удружења аниматора културе при РУ „Ђуро Салај" у Београду, а уследили су курсеви за аниматоре културе као и аналитички и инструктивни текстови (часописи: Култура, Културни живот). А. се данас замењује терминима: медијација (у Француској) и развој публике (у САД), иако ни један ни други немају ширину претходног појма. Бољи енглески синоним за то је израз Sociocultural Community Development, којим се истиче друштвено-развојни аспект анимационе делатности или у мањој мери Community Art, док се све више говори и о уметности за социјалне промене (Art for Social Change). У српској култури кроз међународну донаторску праксу на прелому миленијума стимулисане су културне организације да развијају пројекте „социјалне промене" (посебно се обраћајући мањинским и маргиналним групама као и групама са додатним потребама). Утолико је културна а. остала пре свега термин у вези са културним праксама развијаним од 1960. до 1990. иако се под другачијим, горе наведеним називима, јавља и у савременој културној пракси.

ЛИТЕРАТУРА: М. Драгићевић-Шешић, „Образовање аниматора културе", Култура, 1978, 40; „Анимација, инструмент културне политике", Култура, 1981, 45–46; А. Боал, Позориште потлаченог, Ниш 2004; М. Драгићевић-Шешић, Б. Стојковић, Култура – менаџмент, анимација, маркетинг, Бг 2007.

Милена Драгићевић-Шешић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)