АРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака

АРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака, политичар, историчар (Буковик, Крагујевачки округ, 1793/1795 – Београд, 27. I 1869). Школовање започео у Земуну, а по повратку у Србију изучио више заната, након чега је уписао Велику школу у Београду. По пропасти устанка 1813. напустио Србију, прво време живећи у Новом Саду, а потом 1814. отишао у Хотин и Кишињев. Био у контакту са истакнутим устаничким првацима (Карађорђем, Луком Лазаревићем, Јанићијем Ђурићем, Савом Филиповићем, Вулом Илићем и др.), што му је помогло да прикупи информације за писање вождове биографије. Издржавао се тешко, учећи децу богатих српских избеглица. У Србију се вратио деценију касније (1827) и ступио у државну службу, у надлештвима у Пожаревцу, Кладову, Крагујевцу, Београду и Смедереву. Током периода рада у Кнежевој канцеларији са кнежевим секретаром Димитријем Давидовићем, овај га је прозвао „бата Лака", од чега је касније настало име под којим је остао познат. Био је писар, секретар, члан и председник Окружног суда у Београду, потом управник штампарије, ђумругџија у Кладову и председник окружног суда у Смедереву. После промена у Србији 1842, као присталица уставобранитеља, постао члан Државног савета (1845–1857), капућехаја у Цариграду (1846–1847), а затим неколико пута министар правде и просвете (1848–1849, 1852–1854). Био је бранилац прерогатива Државног савета и противник аустрофилске спољнополитичке оријентације. Као један од учесника у Тенкиној завери (1857) морао је да поднесе оставку на саветнички положај. Активно је учествовао у обарању кнеза Александра; међутим, после промена у Србији 1858. доспео је накратко у притвор, а потом је пензионисан. Од тада до смрти живео је у Београду, пишући мемоаре, повремено сарађујући са Гарашанином, који га је рехабилитовао и укључио у рад на националној пропаганди. Писао је и историјска штива, искључиво у вези са Првим српским устанком. Написао је Историју српског устанка (I–II, Бг 1898), у којој је у великој мери користио аутентичну изворну грађу, као и до тада необјављену литературу, драгоцену за сагледавање времена Првог српског устанка. То дело, међутим, садржи и многе одлике мемоарских и политичких списа и наговештава касније династичке сукобе и поделе у Србији. Аутор је на моменте исказивао отворену наклоност према Карађорђу, којег је идеализовао, али и антипатије према појединим историјским личностима и другим писцима историјских штива (нпр. према Вуку Караџићу). Аутор је и краћег текста Карактеристика Црног Ђорђа (1854). У рукопису му је остало више радова, од којих су неки краћи и недовршени (Карађорђев животопис до устанка и доба емиграције, критика Вукових историјских радова, белешке о Родофиникину, Недоби и др.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Н. Крстић, „Место предговора", у: Историја српског устанка, I, Бг 1898; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853, Бг 1932; В. Стојанчевић, „Баталакина Историја Првог српског устанка", (поговор) у: Историја Српског устанка, II, Бг 1979.

Петар В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)