АЈАН

АЈАН (тур. првак, великаш), истакнута личност у исламским земљама. У Турском царству а. је у почетку означавао угледног човека обласног значаја, а од XVIII в. представника земљопоседничког сталежа који је обављао политичке и управне функције у кадилуцима и нахијама (ајанлук), а често и поједине послове из надлежности централне власти (разрезивање и убирање пореза, обезбеђење реда и мира, командовање војском, управљање вакуфима, преношење обавештења из државних установа). Изборни принцип приликом добијања ајанског звања у том периоду замењен је наследним. Порта је безуспешно покушавала да сузбије њихов растући утицај и искључи их из провинцијске управе. Током владавине Селима III (1789–1807) и Махмуда II (1808–1839), утицај вилајетских а. на збивања у Царству огледао се и у честом супротстављању централној власти. Упркос разним покушајима реформи тек је Махмуд II 30-их година XIX в. срушио моћ а. У капетанијама Босанског пашалука ајанлук су поседовали наследни капетани. Спој капетанске и ајанске функције учинио је капетане неоспорним господарима у кадилуцима и политичком снагом која је ограничавала власт везира. Отворено су се супротстављали спровођењу реформи. Делом и уз помоћ херцеговачких а. које су предводили Али-паша Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић, Махмуд II је савладао побуну Хусеин-капетана Градашчевића (1831). Средином XIX в., интервенцијом Омер-паше Латаса, уништена је моћ муслиманског беговата у Босанском пашалуку. Потомци неких а. прозвали су се Ајановићи.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ф. Милер, Мустафа-паша Байрактар, Москва–Ленинград 1947; А. Сућеска, Ајани, Сар. 1965; Y. Ozkaya, Osmanlı Imparatorluğunda Ayanlık, Ankara 1977.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)