АСТРОНОМИЈА

АСТРОНОМИЈА (грч. sthvr: звезда, nmo": закон), наука о небеским телима, њиховом настанку и развоју, грађи и еволуцији, као и о њиховим скуповима и о васиони уопште. Њени задаци су: изучавање привидних и правих положаја и кретања космичких објеката и њихових облика и величина; изучавање њихове грађе, хемијског састава, одговарајућих физичких услова, физичких и хемијских појава и процеса; изучавање настанка и еволуције космичких објеката и система, као и целе васионе. До развитка космичке технике астрономски подаци су прикупљани једино посматрањима. Посматрања су пасивна у односу на посматране објекте пошто се, пре летова на друге планете, нису могли изводити експерименти уз њихово учешће. Она су непоновљива и не губе вредност с временом. Селективна су пошто су неки правци и објекти више или мање доступни. Васиона и објекти у њој су у стању еволуције, па и ова наука има еволуциони прилаз. Материја у њој се налази у физичким условима, често неостваривим у лабораторији, тако да је то и огромна „лабораторија" за истраживање егзотичних појава и процеса. Постављање телескопа у орбиту довело је до бурног развоја a. Космички бродови су стигли до свих познатих планета Сунчевог система, а 12 астронаута из шест Аполо експедиција боравило је на површини Месеца. А. се дели на посебне дисциплине. Астрометрија се бави одређивањем положаја небеских тела, тј. мерењем њихових небеских координата; небеска механика изучава кретање небеских тела под дејством гравитационих сила, а астрофизика њихове физичке карактеристике и хемијски састав; космогонија се бави формирањем небеских тела и њихових скупова, а космологија настанком и еволуцијом васионе. Развој ванатмосферске а. омогућио је истраживања у спектралним областима недоступним с површине Земље, па су настале инфрацрвена, ултраљубичаста, рендгенска и гама а. Поред астрофизике настале су и астрохемија, астробиологија и космичка медицина, а с обзиром на старост ове науке и археоастрономија.

Први Србин повезан с а. је калуђер из Хиландара Теодор Граматик, који је 1263. написао Шестоднев. У XVIII в. од Срба се само Руђер Бошковић као научник бавио а. Архимандрит Јован Рајић предавао је а. у тзв. Латинској школи у Сремским Карловцима 1749–1768, а уз то је изводио астрономска посматрања и писао о томе. Од 1794. а. се предавала у Великој српској граматичкој школи. Астрономски садржаји су у то време присутни и у календарима, који на српском почињу да се штампају у другој половини XVIII в. у Венецији, Бечу, Будиму и Темишвару, а у 30-им годинама XIX в. и у Београду и Крагујевцу. Захарија Орфелин штампао је Вечни календар 1783. у Бечу.

Крајем XVIII и почетком XIX в. научни живот у српским земљама обележен је просветитељским духом Доситеја Обрадовића за којег је бављење науком усмерено ка просвећивању људи и потискивању сујеверја. Најзначајнији међу писцима који су следили ове погледе био је Атанасије Стојковић, писац првог модерног српског уџбеника из физике, Фисика (Будим 1801–1803). Он одлази 1804. на Универзитет у Харков где је био професор физике и ректор и где је написао своја најзначајнија дела из а., посебно о метеоритима. Због тога једно брдо у околини места Тунгуске катастрофе носи име Стојковић. Астрономских садржаја било је и на предавањима и у уџбенику Начела физике (Бг 1851) Вука Маринковића, који је од 1849. предавао физику на Лицеју. У другој половини XIX в., ширењем издавачке делатности, низ календара, алманаха и часописа доносило је прилоге из а., који су имали едукативну и популаризаторску функцију. У том периоду појављује се код Срба и аматерска а. Једним од првих астронома аматера у нашим крајевима сматра се Јован (Јулијан) Чокор, који је у Сремским Карловцима направио малу опсерваторију. А. су се аматерски бавили и Георгиј (Ђорђе) Максимовић, лекар, Петар Манојловић Селим, официр и дипломата, Лазар Комарчић, књижевник и писац нашег првог научно-фантастичног романа Једна угашена звезда (Бг 1902), и др.

У другој половини XIX в. појављују се и први научни радови из а. Ђорђе Станојевић објавио је низ научних радова из физике Сунца и спектроскопије у часопису Француске академије наука. Ту су и радови „Соко-бања, први метеорит у Србији" (1880) Јосифа Панчића, „Јелички метеорит" Јована Жујовића и чланци Јеленка Михајловића о спектроскопији, фотометрији и фотографији у а. Као посебан предмет а. је 1880. уведена на Природословно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе, а требало је да је слушају и студенти технике. То је спроведено 1884. када се Милан Недељковић вратио са школовања из Француске и када му је поверена Катедра за а. са метеорологијом. Јула 1884. одлучено је да се космографија одвоји од географије као посебан предмет у 7. разреду гимназија и реалки, а Милан Андоновић је написао уџбеник Космографија (Бг 1888). Астрономска и метеоролошка опсерваторија основана је 1887. Изградња астрономске станице на Видојевици код Прокупља започела је 2004. на иницијативу Жарка Мијајловића и Стеве Шегана. Настава а. на универзитету има у Србији дужу традицију. Њу су заснивали познати научни посленици, као што су Милан Недељковић и Милутин Миланковић. Када се 1947. Природно-математички факултет издвојио од Филозофског, формирана је Катедра за небеску механику и а., која је убрзо променила име у Катедру за механику и а. Њено раздвајање на Катедру за механику и Катедру за а. завршено је 1962. Када је 1995. Природно-математички факултет подељен, Катедра за а. остала је на Математичком. А. се предаје и на универзитетима у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јанковић, Астрономија у старим српским рукописима, Бг 1989; Откривање васионе: Историја астрономије до XIX века, Бг 1996; К. Наумовски, Сазвежђа северног неба, Н. Сад 2000; М. С. Димитријевић, А. Томић, Астрономија, Бг 2005; К. Сеган, Космос, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)