АЛБАНСКИ ЈЕЗИК

АЛБАНСКИ ЈЕЗИК, индоевропски језик старобалканског порекла. Има око 6 милиона говорника и статус службеног језика у Албанији (око 3 милиона) и на Косову и Метохији (преко 1,5 милион говорника). Знатан број говорника а. ј. живи и у суседним областима Црне Горе, Македоније (20% становништва) и северозападне Грчке. Њимe говори и преко 300.000 албанских колониста „Арбреша" у јужној Италији и Сицилији, који су се тамо доселили током XV и XVI в. А. ј. је, попут грчког и јерменског, изолован индоевропски језик, а уз то, као и грчки, аутохтон балкански језик. Иако је његово индоевропско и старобалканско порекло несумњиво, датиран је релативно касно, што представља једну од главних препрека у откривању његових веза са иначе слабо познатим старобалканским језицима. Најстарији споменици а. ј. су Формула крштења (Formula e pagëzimit) по латинском обреду из 1462, садржана у посланици драчког надбискупа цркви Св. Тројства на реци Мат у северној Албанији и одломак Јеванђеља по Матеју, писан грчким писмом и пронађен у једном кодексу грчких текстова XIV в. из Милана. Прва књига на а. ј. је католички Мисал Ђона Бузукуа (Meshari i Gjon Buzukut) из 1555, који по својим језичким и графичким особинама потиче из северозападних албанских области које су живеле у вишевековним културним везама са словенским католичким залеђем. Графичке одлике Мисала као што су српски ћирилички „ђерв" ћ у двојној гласовној вредности /k'/ или /g'/: vdiћ, burћe (албански књижевни vdiq "умре", burgje "тамнице") и грчко-ћирилички „уник" у такође у двојној гласовној вредности /u/ или /ü/: popуit, уneh Ƹot (албански књижевни popujt "народи", ynë zot "наш Бог"), сведоче о везама с ћириличком писменошћу босанских фрањеваца, монашког реда којем је припадао и сам аутор. Чињеница да се а. ј. данас налази на територији коју су у античко доба насељавала илирска племена, подстакла је већ пионире албанологије да у њему виде наследника илирског језика. То аутохтонистичко гледиште о пореклу а. ј., које се крајем XIX в. укорењује у историјској лингвистици, преовлађује и данас. Међутим, осим подударности племенског имена античких и савремених становника тога дела Балкана, лингвисти на располагању имају оскудан илирски материјал који је врло споран и недовољан за поузданији суд о илирском језику. Неоспорна је, пак, чињеница да је у позној антици а. ј. доживео значајан латински утицај и да се тада граничио с облашћу на којој је настао румунски језик, што је подстакло алтернативну и ништа мање хипотетичку претпоставку о могућим дако-трачким коренима а. ј. При таквом стању ствари а. ј. се не може сагледавати као непосредан наследник неког од старобалканских језика, него се мора упоређивати као самосталан језик са свим осталим језицима, укључујући и старобалканске. По својим основним морфосинтаксичким одликама а. ј. је члан балканског језичког савеза, али је, за разлику од већине балканских језика, он претежно синтетички флективни језик, иако је број наслеђених флективних облика у њему доста мали. Слично је стање и у његовој лексици, у којој изворних речи старобалканског порекла има око 2.000, док је много више позајмљене лексике латинског, словенског, грчког и османског порекла. Најзначајнија је улога латинске лексике, чији су и заступљеност и значај толики да се она не може ни сматрати позајмљеном у обичном значењу те речи. Највећи број латинских речи ушао је у доба када су се вршиле корените промене граматичког система а. ј., које су одредиле његов савремени изглед, услед чега је настао спој старог и новог, у којем латинску лексику често више није могуће раздвојити од исконских албанских речи. Насупрот латинизмима, словенски елементи, који су почели улазити најраније од VII в., представљају лако уочљив позајмљени слој већ уобличеног а. ј. За разлику од грчког језика који је првобитно био знатно разуђен у дијалекатском погледу, а потом је конвергентним развојем створен општегрчки коине, албанска дијалекатска подела је релативно новијег порекла. Као што се из најстаријих албанских писмених споменика види, две главне дијалекатске области, Тоскерија (Toskëri) на југу и Гегерија (Gegni, албански књижевни Gegëri) на северу, настале су обједињавањем мањих етничких целина -- крајина (албански krahinë), донекле и услед додира с различитим неалбанским становништвом, претежно влашким, грчким и македонским на југу и српским на северу. Културно-економско и дијалекатско уобличавање ових области остварено је у XVIII в. стварањем два полунезависна пашалука под влашћу скадарске феудалне породице Бушатлија и Али-Паше Јањинског. Најстарија и по своме апсолутном значају најважнија разлика између севера и југа јесте прелаз старог интервокалног [-n- > -r-], познат као „ротацизам", који обједињује све тоскијске говоре. Славизми, византинизми и поготово турцизми нису обухваћени тим прелазом: општеалбански zakon, manastir, dyqan. Та црта сведочи о постојању извесне дијалекатске поделе у периоду стварања а. ј. и има паралелу у неким говорима румунског језика, што је можда њихово заједничко старобалканско наслеђе. Упркос историјским поделама на три конфесионалне припадности и два књижевна језика, Албанци су у ХХ в. постигли национално и језичко јединство. Најпре је 1908. усвојен заједнички латинички алфабет, а 1972. озваничен је јединствен књижевни језик на основу јужног тоскијског дијалекта. У њему ипак има елемената оба дијалекта.

ЛИТЕРАТУРА: А. В. Жугра, А. П. Сытов, „Албанский язык", у: Основы балканского языкознания. Языки балканского региона, I, Ленинград 1990; Sh. Demiraj, „La lingua albanese", у: La formazione dell'Europa linguistica, Firenze 1993; „Albanian", у: The Indo-European Languages, London – New York 1998; В. Станишић, Увод у индоевропску филологију, Бг 2006.

Вања Станишић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)