АУСТРОУГАРСКА НАГОДБА (1867)

АУСТРОУГАРСКА НАГОДБА (1867), државноправни уговор којим су уређени односи између Аустрије и Угарске. Суштина нагодбе састојала се у томе што је Хабзбуршка монархија, дотад јединствена, подељена на две самосталне и равноправне државе, Аустрију и Угарску. Оне су имале заједничког владара, а свака своју владу и државну територију, засебне парламенте, законодавство и управу. Свака од њих имала је битна обележја државности, а заједно су чиниле једну државну заједницу, сложену државу, која је према иностранству иступала као један субјект међународноправних односа. Нагодби (тј. XII чл. Закона из 1867. који је донео Угарски сабор) као државноправни основ за ново дуалистичко устројство Монархије послужила је Прагматична санкција. Са угарске стране њоме је призната целокупност хабзбуршких земаља, али је наглашена и државна самосталност Угарске. За обе државе заједнички послови били су војни, спољни и финансијски. Сагласно угарском XII члану Закона од 1867. исто то прописивао је за Аустрију Закон од 21. XII 1867. Њиме је одређено још и то да се о питању заједничких послова трговине, законодавства, железнице, државног зајма, одбрамбеног система и др. има решавати посебно у обема половинама Монархије, али на основу истих и споразумно заснованих начела. Поред владара, заједничким пословима управљало се на равноправној основи путем делегација, чији су чланови бирани из редова представника Аустријског царевинског већа и Угарског сабора. Делегације су биле одговорне својим представничким телима, према чијим упутствима су и обављале своје функције. Оне су образоване стога да се избегне установа слична централном парламенту и да се између Аустрије и Угарске њима истакне паритет и јаче подвуче самосталност двеју уговорних страна у државној заједници. По својим карактеристикама делегације нису биле ни парламент нити какво друго јединствено тело, него два засебна делегирана органа с властитом, од друге делегације одвојеном организацијом. Свака од њих бројала је највише по 60 чланова, из чијих редова је бирано председништво и остало особље. Комуникација између двеју делегација обављала се писмено а заједничке седнице одржаване су само у изузетним случајевима на бази строгог паритета. Право објаве рата и склапања мира нагодба је, без икаквог парламентарног ограничења, препустила цару/краљу, који се иначе налазио на челу читаве војске. Нагодбеним законом од 1867. установљена је и заједничка аустроугарска влада која је имала четири ресора: министарство двора, спољних послова, војске и заједничких финансија. Њена надлежност била је строго прописана и ограничена тако да се она није смела мешати у послове који спадају у надлежност Аустријске и Угарске владе. Заједничка влада била је одговорна делегацијама, а преко њих Аустријском царевинском већу и Угарском сабору.

ЛИТЕРАТУРА: U. Josef, Die rechtliche Natur der österreichisch – ungarischen Monarchiе, Prag 1879; J. Georg, Die Lehre von den Staatenverbindungen, Wien 1882; B. Eduard, Die Österreichischen Verfassungsgesetze, Vien 1911; В. Ђ. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Бг 1969.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)