АНИЛИН

АНИЛИН (аминобензен / фенил-амин; C6H5–NH2), најважнији ароматични амин. То је дериват бензена у којем је један атом водоника у молекулу бензена замењен амино-групом (–NH2). Настаје при непотпуном сагоревању и крековању органских супстанција које садрже азот (угаљ, дизел-гориво, отпадни материјали). У диму неких врста цигарета нађено је 0,4−9,6 μg по цигарети. А. је општетоксична супстанција. Код огледних животиња је мутаген, карциноген и има штетан утицај на репродукцију. Важна је петрохемијска сировина и користи се у синтези полиуретанских пластичних маса и лепкова (→ полиуретани) (85%), у индустрији гуме (9%), индустрији боја, хербицида и лекова (2%). Савремене полазне сировине за добијање А. су бензен (бензин) и азотна киселина или фенол и амонијак. Хемијску природу А. утврдио је немачки хемичар Аугуст Вилхелм Хофман 1855. Његов ученик, енглески хемичар Вилијам Хенри Перкин (1838−1907) открио je могућност добијања анилинских боја 1856. До увођења нових и стабилнијих врста боја током XX в., анилинске боје (азо-боје, акридинске, трифенил-метанске, хинонске и др.), владале су у свим областима примене: текстил, дрво, хартија, пластичне масе, фотографија у боји, сликарство, аналитички реагенси. Сада је примена неких анилинских боја ограничена због токсичности. Прва фабрика анилинских боја код нас основана је 1895. у Београду. Основне анилинске боје за производњу комерцијалних боја у Србији нису синтетизоване него су увезене. Временом је и у Србији индустрија боја прелазила на производњу нових боја без примене анилина као сировине.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997; T. Kahl, K-W. Schröder, „Aniline", у: Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, New York 2007.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)