АУТОНОМИЈА ЦРКВЕ

АУТОНОМИЈА ЦРКВЕ, самоуправа, независност у односу на друге цркве, самостално доношење прописа којима се регулишу односи унутар цркве. Свето писмо и црквени канони немају тај термин, он је у црквено право ушао из државног права. Спољашња а. ц. може да постоји само према држави, а унутрашњу а. ц. може да има локална црквена организација према централној црквеној организацији (Мајци цркви). Ограничена самосталност локалне црквене организације огледа се у зависности од Мајке цркве којој плаћа известан данак и од које добија основни статут којем мора да прилагоди све прописе које доноси, као и свето миро. Постоје одређена судска зависност, ограничена међуцрквена правна способност и обавеза помињања поглавара Мајке цркве. Главни доказ зависности јесте одсуство сопствене епископске династије коју добија од Мајке цркве, било директно било кроз овлашћење да то учине домаћи епископи. Осим Васељенских сабора за давање а. ц. надлежна је Мајка црква, тј. њен сабор, при чему, за разлику од аутокефалије, није битно колико нова аутономна црква има епископа. Услови стицања а. ц. су воља јерархије и народа, политичка самосталност, извесна етничка разлика и удаљеност од центра Мајке цркве. Аутономна црква има сопствену територију и администрацију, али остаје укључена као Црква-кћи у јурисдикцију мајке-Цркве. Канонска дисциплина православних цркава налаже да помесне Цркве независно од степена и облика аутономије коју су стекле, остају у апостолском прејемству у саборној заједници свих сестринских Православних цркава. Помесна црква која узурпира статус аутокефалије или аутономије остаје некоординирана, тј. неукључена у поредак православне саборности и заправо није Црква, него расколнички или шизматички скуп. Православна еклисиологија је у том погледу и јасна и врло строга. У том смислу било је кроз историју много примера, а данас су тзв. „Македонска православна црква" и „Црногорска православна црква", које немају саборно општење ни са једном од осталих помесних цркава. Са еклисиолошког гледишта никаква православна заједница не може да буде самоуправна, независна и самодовољна, јер јој недостаје суштински механизам црквеног, тј. апостолског прејемства. Наиме, свештеник не може да рукоположи другога у чин свештеника, нити један епископ може да рукоположи другога за епископа. У таквим случајевима не постоји црквена јерархија, једна од битних одлика православља и изворног хришћанства. Права јерархија постоји само тамо где је могуће да се докаже директна веза са апостолима и Христом, односно континуитет са хиротонијама које су вршили Христос, апостоли и њихови наследници.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Стан, „О црквеној аутономији", Теолошке студије, 1958, 5–6; Б. Цисарж, Црквено право I, Бг 1970; Ј. Брија, Речник православне теологије, Бг 1997.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)