АГРАРНА ПОЛИТИКА

АГРАРНА ПОЛИТИКА, скуп мера економске политике, који обухвата целокупну активност њених носилаца усмерену ка пољопривреди. Чине је неколико међусобно повезаних елемената: циљеви а. п., средства, мере и методи деловања и носиоци а. п. Циљеви а. п. могу бити дугорочни и краткорочни, а с обзиром на садржај општи и посебни. Ефикасност а. п. у великој мери зависи од тога да ли су и колико циљеви садржајно и временски усклађени. Средства помоћу којих се остварују циљеви а. п. могу бити економска, техничка, правна и организациона. Најзначајнија економска средства су цене, инвестиције, порези и политика извоза и увоза, а техничка механизација, хемизација, зоотехничке мере, комасација, арондација, плодоред. Правним средствима регулише се спровођење појединих мера и акција у производњи, промету, у области поседовних односа и др. Организационе мере се односе на организацију пољопривредних предузећа, на облике повезивања и удруживања индивидуалних произвођача итд. Мере а. п. према начину спровођења могу бити директне и индиректне, односно добровољне и присилне. Као носиоци и учесници а. п. појављују се управни и извршни органи власти, пољопривредни произвођачи и њихова удружења, политичке организације, стручне и научне институције и др.

Кнежевина и Краљевина Србија. У почетку изградње Србије као самосталне државе, за српско сељаштво важило је турско аграрно законодавство. Економска експлоатација сељаштва настављена је не само због присутности турских спахија, него и због чињенице да је целокупан турски управно-судски апарат, после споразума кнез Милош – Марашлија и султанових фермана из 1815. и 1816, имао главни задатак да штити њихове интересе. Упоредо са истискивањем турске политичке власти из Београдског пашалука, Милош је настојао да српско сељаштво ослободи турских спахија. Уважавајући принцип да земља припада ономе ко је обрађује, он је, пренебрегавајући спахијско право и спахијски интерес, једнима давао потребну земљу, другима одузимао сувишак, а сељацима допуштао и пресељавање из једног места у друго. Самовласно ослобађајући досељенике плаћања данка за неколико година, кнез је угрожавао чак и султаново суверено право. Постигавши хатишерифом из 1830. укидање турског феудалног система у Србији, што је хатишерифом из 1833. и потврђено, кнез Милош је даље решавање аграрног питања преузео на себе. Он је одређивао величину поседа, забрањивао прекомерно захватање и стварање великих поседа, одређивао минимални сељачки посед који не може да се прода и отуђи за дуг, одлучивао о необрађеној земљи и премештао сељаке, не само из једног села у друго, него и са једног на други крај Србије. Остварујући економски идеал српске револуције о економској слободи, чији је основни циљ био да сељак има довољно земље и буде њен пуноправни господар, Милош је признавао право на земљу и онима који је нису имали, односно онима који су у Србију избегли из других држава. Тиме је, заправо, а. п. народне управе била одређена и извођена тако да: земља по ослобођењу, сходно обичајном праву и циљу револуције, остане у рукама сељака који су је обрађивали под спахијском управом; да се празна земља може заузимати и додељивати онима који имају недовољно или уопште немају земље, и то нарочито досељеницима, али само у мери колико ће им бити потребно за могућу властиту обраду и исхрану и да земља као општенародно добро не може бити прeдмет слободног захватања и стицања, како је не би заграбили и закупили поједине породице и великаши који би наличили на спахије. Сматрајући да стални сељачки посед представља земљу наслеђену од предака (→ баштина) и крчевину, и да су у борби за ослобођење од турског ропства учествовали сви, због чега свако има право и да задржи земљу која му омогућује егзистенцију, кнез Милош дуго није признавао право куповине земље и право захватања и ограђивања већих површина, односно стварање домаће аристократије. Он је тежио да уз одржавање политичке једнакости очува и економску равнотежу приликом поделе земље турских спахија. Штавише, спречавао је покушаје појединаца да куповином турских приватних имања у варошима дођу до већих површина. Спроводећи своју а. п. насељавањем напуштених површина и расподелом земље сељацима према њиховој стварној потреби, те спречавањем стварања великих поседа, Милош је остварио два циља. С једне стране, успоставио је сагласност и солидарност са народним интересима, не стварајући земљишну аристократију и чувајући друштвену једнакост, а, с друге стране, задовољио је и свoј владалачки интерес: да наспрам себе нема ривала. Штитећи сељаштво од турске спахијско-феудалне експлоатације и од покушаја концентрације земље у рукама домаћих појединаца, Милош је своју а. п. проширио преузимањем права надзора у расподели земље ради насељавања миграната из Турске, Аустрије, Влашке и Црне Горе, као и унутрашњом колонизацијом Србије додeљивањем алија (спахијске необрадиве земље), некоришћеног општинског и манастирског земљишта, те напуштених имања и терена који као својина нису никоме припадали (→ колонизација). Кнез Милош је покушао да спречи пропадање сељаштва продајом имовине због презадужености, видећи у томе не само економски него и социјални проблем. Он је 29. V 1836. издао указ којим се забрањивало да се један минимум слободног поседа и економско-производних средстава може продати за дуг. У циљу заштите народа од прекомерног задуживања, кнез Милош је 24. III 1837. донео указ о одређивању каматне стопе на узети зајам, од највише 12% годишње или 1% месечне камате. Једна од мера а. п. кнеза Милоша је и његов указ од 8. III 1827. о груписању и ушоравању сеоских насеља. Први прописи о заштити „сељачког окућја" укинути су Грађанским закоником из 1844, а поново су уведени 1861. Дефинитивну форму ови прописи добили су 1873. укључивањем у нови Грађански судски поступак, изменом параграфа 471, т. 4а, а важили су, уз допуне из 1893, до 1929. У овом периоду установом „окућја" од продаје се штитило: пет дана орања за сваку „пореску главу", кућа са пољопривредним зградама и двориштем површине до једног дана орања, плуг, кола, два вола, два коња, крава, десет оваца, пет свиња, пет коза, основни пољопривредни алат и количина хране потребна за домаћинство до нове жетве. Ову имовину сељак није смео да задужи код приватних поверилаца, а код државних и друштвених кредитних установа само изузетно, мада ни тада није могао заложити кућу, двориште и површину земље до два дана орања. Установа „окућја", као аграрно-политичка мера социјално-кредитног карактера, требало је да ублажи тежак социјално-економски положај сељаштва крајем XIX в., проузрокован великом привредном кризом и продирањем финансијског капитала на село. Она, међутим, није дала очекиване резултате. Пошто су кредити поскупели, сељаштво je морало да се задужује код зеленаша и то под још тежим условима, остајући и даље често без земље. Такође, Закон о окућју није могао у потпуности да заустави ситњење поседа, не само због учестале деобе сеоских породичних задруга, него и зато што је ван његове заштите, тј. у слободном промету било 60% обрадиве земље, као и све продаје за неплаћени порез, прирез, за почињено кривично дело и неплаћене општинске трошкове. У Србији 1897. 34.952 или 11,36% пољопривредних газдинстава није имало земље, док их је 1889. било 6,85%. Поседом до два ха располагало је 21,04%, а поседом између два и пет ха 33,62% газдинстава. Уситњавање поседа нарочито је уследило на прелазу из XIX у XX в. Тако је 1905. у Србији било 369.395 пољопривредних газдинстава или 25,89% више него 1897, при чему су газдинства са поседом до 2 ха чинила 26,85%, а она између 2 и 5 ха 38,11%. Остале категорије поседа биле су ређе него 1897. Између 5 и 10 ха било их је 23,73%, од 10 до 20 ха 8,90%, док је поседом већим од 20 ха располагало тек 2,38% газдинстава. Широким народним слојевима, који су се уочи баланских ратова налазили под турском влашћу, Влада Краљевине Србије се 5. X 1912. обратила прокламацијом у којој се, поред осталог, наглашавало „да је феудализам што се још насилно и уз претњу разних злоупотреба одржава у турским областима постао неподношљив" и да Србија, улазећи у те области „доноси народу иста права и исте слободе". Имајући за циљ правдање објаве рата Турској и придобијање свих потлачених слојева, Краљевина Србија се прокламацијом јасно обавезивала на укидање феудалне својине и феудалних односа, као и на то да сељаке ослободи чивчијског ропства и учини их слободним сопственицима земље. Испуњење обећања није, међутим, било једноставно. Како би се то остварило, неопходно је било утврдити имовинскоправно стање, што је био задатак Аграрне комисије, формиране Уредбом о уређењу судова и о судском поступку у присаједињеним областима од 17. II 1914. Уследила је 20. II 1914. и Уредба о насељавању у новоослобођеним и присаједињеним областима Краљевине Србије, са изменама и допунама од 9. V 1914. Феудални односи ипак нису укинути до почетка I светског рата.

Краљевина СХС / Југославија. У Кра­љевину СХС / Југославију ушла је Србија (Северна Србија − подручје преткумановске Србије, увећано крајевима добијеним од Бугарске Нејским уговором 1919. и Јужна Србија − подручје припојено у балканским ратовима) као област у чијем су једном делу још увек постојали феудални односи, али и као област са највише сеоског становништва од свих делова заједничке државе, чак 79,92%. У њој је 1931. било 689.498 пољопривредних газдинстава, од којих је поседом до 2 ха располагало 27,30%, а поседом 2–5 ха 36,84%. газдинстава. У Краљевини СХС / Југославији било је веома тешко спроводити конзистентну а. п. будући да је обухватала подручја која су се развијала под различитим економским и политичким условима, због чега су била на различитом ступњу развоја привреде, посебно пољопривреде. Општа а. п. није унапређењу пољопривреде посвећивала одговарајућу пажњу иако је она била главна привредна грана, од које је живело више од три четвртине становништва и која је у националном дохотку и укупном извозу учествовала са преко 50%. Пољопривреда није имала одговарајућу техничку базу због веома скромне индустрије за производњу пољопривредних машина и справа и још скромније производње вештачких ђубрива и заштитних средстава. За скоро све време Краљевине Југославије њена пољопривредна прерађивачка индустрија је, и поред изузетних услова за развој, стагнирала. Са неразвијеном пољопривредом цела држава, а посебно Србија, била је сировинска база пољопривредно-прерађивачке индустрије привредно развијенијих европских земаља. Из њих је она увозила пољопривредне машине, оруђа и разна друга средства потребна за пољопривредну производњу, чија је примена, иначе, веома споро напредовала. Као подручје са великим бројем пољопривредних газдинстава, у Србији се, више него у осталим покрајинама, а. п. заснивала на развоју пољопривреде кроз сеоска газдинства, као основне организационо-произвођачке јединице. Због преовлађивања газдинстава са малим и ситним поседом у Краљевини Југославији, а у Србији посебно, постојала је изразита аграрна пренасељеност која је, због неразвијене индустрије и других привредних грана, стварала вишак јефтине радне снаге. Он је био толико изражен да је у пољопривреди често било економичније користити јефтину радну снагу, него набављати скупе пољопривредне машине и оруђе, па чак и радну стоку. То је, свакако, успоравало напредак пољопривреде, на шта су додатно утицали и: агротехничка заосталост, нестабилно тржиште, недостатак јефтиног пољопривредног кредита, али и запостављеност пољопривреде у привредном систему заједничке државе. Иако је из пољопривреде пристизао већи део укупног националног дохотка, држава је мало пажње посвећивала њеном унапређењу. Министарство пољопривреде и влада дуго нису имали разрађен план развитка пољопривреде, праћен одговарајућим економским мерама. Све до доношења јединственог Закона за унапређење пољопривреде 1929. углавном су само прихватане и оснаживане мере и прописи који су важили у појединим покрајинама пре стварања заједничке државе. Али, ни после доношења овог закона није уследило доследно спровођење одговарајућих аграрно-политичких мера ради унапређења пољопривреде. Није вршена мелиорација ширих подручја, нити систематска одбрана од поплава, комасација је остала скоро непозната, као и организована акција заштите од биљних и сточних болести. Нису чак потпуно и доследно спровођене ни аграрно-политичке мере општег значаја, попут аграрне реформе и колонизације, раздужења сељаштва и кредитирања пољопривреде, а у Србији још и привредна обнова од материјалне катастрофе у I светском рату, умногоме и зато што је сељаштво изиграно у досуђивању и исплати ратне штете. Због непотпуног и недоследног примењивања аграрно-политичких мера, али и веома тешких последица материјалног разарања у I светскoм рату, као и светске привредне кризе, подручје Србије, разбијено на пет бановина, ушло је у II светски рат са изразито екстензивном пољопривредом, са недовољно рашчишћеним аграрним односима у Јужној Србији, веома ниском општом и пољопривредном просвећеношћу широких народних слојева, презадуженим сељаштвом и многим другим проблемима. Ти проблеми су у II светском рату само увећани поновним страховитим материјалним разарањем и огромним људским жртвама, и то радно најспособнијег дела популације.

Момчило Исић

Социјалистичка Југославија. Пре II светског рата Југославија је била изразито аграрна земља: преко три четвртине њеног становништва бавило се пољопривредом (1931), а учешће пољопривреде у националном дохотку било је око 50% (1939). Расподела земљишног фонда (око 11,1 милион ха обрађиваног земљишта) била је врло неравномерна: до 5 ха (28% укупних површина) поседовало је 68,7% газдинстава, од 5 до 20 ха (49,3%) 29,5% газдинстава, и преко 20 ха (22,7%) 2,7% газдинстава. Ситних газдинстава је било скоро 1,35 милиона и она су поседовала скоро исту површину као и нешто преко 56.000 крупних газдинстава. Модерна средства за обраду земље примењивана су врло мало: један трактор је долазио на 3.000 ха (уместо по тадашњим стандардима на 150), од 1.000 газдинстава 182 су поседовала дрвена рала, просечан утрошак вештачких ђубрива био је око 6 кг/ха (1928), док је у развијеним европским земљама износио преко 100, а у Швајцарској чак 452. У структури сетвених површина доминирале су житарице (82%), а највећи део приноса трошен је на газдинствима произвођача. Сточарство је било изразито пашњачког карактера, а најраспрострањеније је било овчарство

После II светског рата, у оквиру обнове земље и њене привреде, приступило се и обнови пољопривреде која је у рату тешко страдала. Потпуно је уништено 289.000 газдинстава, с целокупним биљним и животињским фондом, покретним и непо-кретним инвентаром, 295.000 ха шума и расадника је опустошено, а 175.000 ха претворено у камењар. Упропашћено је 24% укупних сетвених површина, огроман број грла стоке, велик део механизације итд. Као једна од првих мера спроведена је аграрна реформа и колонизација, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији од 23. VIII 1945. Њено основно начело било је да земља припада онима који је обрађују. Реформом је од земљорадника-поседника одузета обрадива земља изнад 25 до 35 ха, а од неземљорадника изнад 3 до 5 ха. Од земљишног фонда аграрне реформе око једна шестина је национализована с накнадом (у висини вредности једногодишње производње на одговарајућем земљишту), а остало је одузето без накнаде. Укупно је био обухваћен 162.171 посед површине 1.611.867 ха. Земља је подељена сиромашним сељацима (око 51% или 797.400 ха), као и општим земљорадничким задругама (2,6% или 41.000 ха) и државним пољопривредним добрима (18,3% или 287.700 ха). Остали корисници аграрне реформе били су државна предузећа (2,5%), здравствене и друге установе (1,3%) и шуме и земљиште за пошумљавање (24,3%). Упоредо с аграрном реформом спровођена је и колонизација (савезна и унутрашња) којом је насељено око 69.000 домаћинстава (360.000 ха). Свако колонистичко домаћинство добило је 8--12 јутара земље, а у близини градова и индустријских центара 4–6 катастарских јутара. Земљиште је додељивано заједно са зградама и инвентаром. Ова земља стављена је ван промета за 20 година, да би 1956. тај рок био скраћен на 15 година.

Опредељење за индустријализацију и електрификацију као метод убрзаног привредног развоја након II светског рата ставило је у економској политици акценат на индустрију као моторну снагу и окосницу даљег привредног развоја. Она је требало да створи материјалну базу друштва и определи токове даљег напретка привреде и друштва у целини. Сходно томе, највећи део инвестиција усмераван је у индустрију: у периоду 1947–1956. 58,4% од укупних бруто инвестиција отишло је на индустрију и рударство, а свега 7,2% у пољопривреду. Тиме се није директно умањио значај и улога пољопривреде која је на почетку убрзаног индустријског развоја била водећа грана у стварању друштвеног производа (у 1947. 39,6% према 17,8% индустрије) и запошљавала највећи део радно способног становништва. Пољопривреда је била неразвијена и у рату знатно разорена и оштећена, али су одређени правци и темпо њеног развоја.

Овакво стратешко опредељење, по којем ће индустрија подржавати остале привредне гране (стварањем материјалних елемената, продуктивним запошљавањем, средствима за рад итд.) у пракси је захтевало велике напоре пре свега пољопривреде. Задатак пољопривреде био је да допринесе потпунијем задовољавању растућих потреба становништва (које су биле очекиване, с обзиром на процес миграција чији је смер из села ка граду), али и да створи акумулацију потребну за развој индустрије (тзв. првобитна социјалистичка акумулација). Ради тога су примењиване разне мере које су се сводиле на нееквивалентну размену роба и услуга између индустрије и пољопривреде на штету пољопривреде, између осталог и одређене грубе мере као што је био обавезни откуп пољопривредних производа којима је требало обезбедити робне фондове гарантованог снабдевања становништва и Армије, као и подмирити друге потребе. Обавезни откуп укинут је почетком 50-их: 1951. откуп стоке, 1952. откуп жита, а 1953. и осталих пољопривредних производа. Поред тога, била је заступљена оштра пореска политика као и манипулисање ценама индустријских и пољопривредних производа.

У оквиру концепта тзв. социјалистичке реорганизације пољопривреде у овом периоду форсирано је формирање сељачких радних задруга које су практично биле копија совјетских колхоза. Оне су настајале спонтано током 1944. и 1945. као облик егзистенцијалне самопомоћи најсиромашнијих сељачких газдинстава. На крају 1945. постојала је укупно 31 сељачка радна задруга (тада називане заједницама за обраду земље). Држава је затим почела да стимулише оснивање задруга доношењем прописа и предузимањем мера с циљем да помогне сељацима у њиховом оснивању. Приликом оснивања задруга често није поштован принцип добровољности, као ни принцип добровољног избора типа задруге, што је у старту отежавало њихово касније функционисање. Сељаци су у задруге уносили сву земљу изузев окућнице, затим инвентар и радну стоку, а поред окућнице могли су да задрже и нешто крупне и ситне стоке, живину и сл. Форсирање сељачких радних задруга довело је до врхунца у њиховом броју на почетку 50-их, када их је у Југославији било скоро 7.000 (1951. 6.835 и 1952. 6.888 са укупно 404.038, односно 408.615 учлањених газдинстава и 2.372, односно 2.297 ха површине). Од укупног броја задруга око 30% било је у Србији. Просек земљишта по задрузи био је 220 ха, а један трактор је долазио на 446 ха обрадиве површине, што је уз притисак вишка радне снаге (који је у неким деловима земље процењиван и на 50%) доводило до слабих производних резултата, тако да се 1953. приступило реорганизацији сељачких радних задруга.

Почетком 50-их година извршен је прелазак на социјалистички самоуправни тип привреде. Након 1953. започиње тзв. други период у креирању а. п. земље, која није променила свој циљ, него се усмерила на увођење одговарајућих инструмената за остварење раније постављених циљева. Политика према земљорадничким газдинствима као производним јединицама није се променила: и даље је циљ био њихово нестајање; међутим, било је јасно да се то није могло десити простом применом административних мера, као што је то покушавано у периоду централистичког типа социјалистичке привреде. Ипак, политика није била јасно прецизирана по овом питању јер се наметао проблем остваривања општег развитка у условима када не постоји друштвено опредељење за економску помоћ газдинствима, при чему су она и даље представљала врло значајан елемент укупне пољопривреде. Основни пут развоја пољопривреде усмерен је ка улагању у друштвени сектор, односно „подруштвљавању". Афирмисан је принцип социјалног повећања продуктивности друштвеног сектора (по хектару, по грлу стоке итд.). Овакви ставови имплицирали су потребу за улагањем у примену нових техника и технологија, што је резултовало применом нових хемијских средстава, семена, нове механизације, високо продуктивних грла итд. С обзиром на то да друштвени сектор није био довољно развијен, чињени су и одређени компромиси аграрног ка индустријском сектору.

Након 1953. донета су и одговарајућа законска решења којима су омогућени куповина, продаја и закуп пољопривредног земљишта. Оцена је да темпо којим се одвијао овај процес није оставио ефекте на пољопривредну производњу. Разлог за ово лежи у високој цени земље, уситњености и расцепканости пољопривредних парцела и недовољном квалитету расположивог фонда земљишта за продају. Средином 50-их прокламована је кооперација друштвеног и индивидуалног сектора којом је требало омогућити друштвени карактер процеса рада, не дирајући земљу у приватној својини. Кооперација се одвијала кроз више организационих форми (вршење услуга машинским парком, стављање на располагање стручних кадрова, контрахирање, заједничка производња и расподела укупног прихода према учешћу у трошковима производње и др.) и донела је низ позитивних ефеката, пре свега у погледу трансфера нових технологија у индивидуалном сектору пољопривреде: тракторско орање, употребу сортног семена, вештачких ђубрива, хемијских заштитних средстава и др., што је све означено као пољопривредна технолошка револуција. Међутим, власници газдинстава су, услед недовољне техничке опремљености и уситњености поседа, имали интерес у кооперацији док су обезбеђивали веће ефекте производње, што је онемогућило још боље резултате. Базични облик сарадње представљала је проста кооперација која се задржала све до данас. Друштвена експанзија и јачање материјалне основе друштва условили су, уз примену ових мера, експанзију и јачање пољопривредне производње, тако да је после 1957. Југославија престала да увози хлебно жито и била у стању да из своје производње обезбеди потребне количине не само у житу, него и у другим пољопривредним производима.

У првој половини 60-их година прелази се на социјалистички тржишни тип привреде, а једна од мера која је значајно утицала на пољопривреду је она из 1965, када је укинута дугогодишња забрана земљорадницима у поседовању погонских машина и прикључака. Тиме је пружен јак импулс развоју пољопривредне производње, њеном индивидуалном сектору, односно јачању пољопривредних газдинстава. У другој половини 60-их и током 70-их, као последица раста непољопривредног дохотка на селу, а мање као последица примене одговарајуће а. п., долази до извесне стабилизације земљорадничких газдинстава. Земљорадничке задруге су биле највише експониране друштвене организације према земљорадницима и као такве су трпеле честе реорганизације. Општа је оцена да је за цео период након II светског рата према ситним пољопривредним произвођачима вођена неадекватна а. п. и да је, у целини, пољопривреда била у служби индустријског развоја. Чињени су покушаји да домаћинства с мешовитим изворима прихода послуже као одређени вид симбиозе, чиме се тежило да се обезбеди комплементаран развој пољопривреде и индустрије, што је у пракси дало резултате слабије од оних који су се у плановима очекивали.

У другој половини 70-их акценат је стављен на аграрне кредите, ценовну политику, политику робних резерви, активну политику спољно-трговинске размене, пензијско и инвалидско осигурање. Овим мерама требало је ојачати примену до тада предлаганог глобалног модела развоја пољопривреде. У домену вођења политике цена вршена је њихова краткорочна регулација, затим регулација обима укупне пољопривредне производње и степена робности. Хтело се да тражња, која је оцењивана као нееластична с обзиром на то да је била у вези с растом становништва и његовог расположивог дохотка, буде регулисана, а основни утицај је вршен путем заштитних произвођачко-продајних цена. Кредитна политика у аграру била је сведена на њену техничку димензију с прерогативима ризика и краткорочности. Није се водило довољно рачуна о ефектима који ће се добити давањем кредита, па су чест случај била промашена улагања. У области кооперације од 1976. прешло се на тзв. трећу фазу коју карактерише прерастање нижих у више облике сарадње на начин да су задруге утопљене у велике комбинате као основне организације удруженог рада (ООУР у склопу СОУР-а), да би усвајањем уставних амандмана 1988, који доносе укидање земљишног максимума, коначно био напуштен модел кооперације јер крупно социјалистичко газдинство више није било једини носилац проширене репродукције у пољопривреди.

Почетком 80-их посебно су подстицани кредитна политика и њени ефекти у индивидуалном сектору. Акценат је стављен на квалитет дугорочних улагања у технику и технологију, као и примену одговарајућег технолошког поступка. Опорезивање је вршено на идентичан начин као и код друштвених организација, а као главни проблем наметнуло се одређивање пореске основице. Порези су наплаћивани на бази катастарског прихода. Ово је пољопривредницима створило велике проблеме почетком 90-их с обзиром на инфлацију која је кулминирала 1993. Од средине 80-их акценат се све више ставља на тржишни начин привређивања и специјализацију. У том смислу чињени су покушаји да се изврше корекције укупног пореског система. Пензијско и инвалидско осигурање, као мера а. п., проводиле су парцијално поједине републике и уже административно-територијалне заједнице.

СР Југославија / Србија и Црна Гора /Србија. Последњу деценију XX и прву деценију XXI в. обележили су транзициони процеси у целој привреди, па и у аграру. Реформа аграрног и прехрамбеног сектора економија у транзицији укључује четири основна елемента: 1) либерализацију тржишта; 2) реструктурирање пољопривредних газдинстава; 3) реформисање унутар агропривреде чији је главни носилац приватизација државних/друштвених предузећа у агропривреди – претфармерски и дофармерски сектор; 4) креирање одговарајуће тржишне инфраструктуре. Догађања почетком 90-их (ратови, санкције, дубока економска, политичка и друштвена криза) учинили су да се већ након прве две године обим пољопривредне производње врати на ниво од пре двадесет година. Недостатак инпута у пољопривреду условио је пад приноса у биљној производњи, а макроекономски поремећаји као последица оваквог стања потпуно су дезоријентисали пољопривредне произвођаче. Као реакција на новонасталу ситуацију произвођачи су вршили екстензификацију производње повећавајући површине под житима и смањујући сточни фонд. Након стабилизационог антиинфлационог програма из 1994. већ средином 90-их долази до опоравка и раста укупне пољопривредне производње. У периоду 1994--1997. примећује се раст производње по просечној годишњој стопи од 4,3%. Током целе деценије резултати су ипак били скромни, што је пре свега узроковано великим падом инвестиција. У периоду 1989–2001. инвестиције су износиле свега нешто преко једне трећине обрачунате амортизације, а од 1998. биле су и апсолутно ниже од улагања 1954. Основни облик улагања у пољопривреду од средине 90-их био је аграрни буџет, али је његово учешће у укупном буџету опадало све до 2004. У условима опадања индустријске производње дошло је до ретроградних процеса, што се манифестовало повећањем учешћа пољопривреде у бруто домаћем производу, али и у глобалној структури запослених, уз даљи процес уситњавања поседа, који ионако спадају у најситније у Европи.

Да би превазишла тешкоће, Влада СРЈ је децембра 1999. усвојила „Дугорочну политику аграрног развоја СР Југославије". Као стратешки циљеви аграрног развоја утврђују се: одржавање прехрамбене сигурности – повећањем обима и прилагођавањем структуре пољопривредне производње и прехрамбене индустрије; примена концепта одрживог развоја – подизањем техничко-технолошког нивоа, продуктивности и конкурентности пољопривредне производње оптималним коришћењем аграрних ресурса уз уважавање потреба за заштитом животне средине; остварење уравнотеженог интегралног руралног развоја (аграрног и регионалног) – усмеравањем аграрне подршке ка јачању производних перформанси тржишно оријентисаних произвођача и ревитализацији сеоских, посебно брдско-планинских и пограничних подручја; очување стабилности тржишта пољопривредних и прехрамбених производа – обезбеђењем понуде хране усклађене по обиму, структури, ценама и квалитету са нутритивним потребама и нивоом куповне снаге потрошача; достизање трајног суфицита у спољнотрговинској размени пољопривреде и прехрамбене индустрије – заснованог на компаративним агро-еколошким предностима, продуктивности, квалитету, еквивалентном нивоу подршке и стандардима усклађеним са ЕУ и СТО и изградња институционалне и материјалне основе за укључивање југословенске пољопривреде у међународне интеграционе процесе. У пракси је, ипак, а. п. служила пре свега социјалној функцији, што је уз наведене проблеме инвестирања и финансирања пољопривреде, као и лутања у концепту транзиције пољопривреде услед чега су сложени системи доведени у стање „распада", довело до њене стагнације – од 2000. до 2005. у само две године остварен је пораст, а у осталима пад пољопривредне производње. Тек од 2004, а посебно од усвајања Стратегије развоја пољопривреде из августа 2005, а. п. је усмерена ка породичним комерцијалним газдинствима и подстицању инвестиција, што је требало да допринесе измени производне структуре. Међутим, ван домашаја Стратегије остао је велик број газдинстава која из разних разлога (скромни земљишни потенцијал, ниска акумулативна способност, стара радна снага и др.) не могу да постану комерцијална.

Удео активног пољопривредног становништва у укупном активном становништву смањен је са 77%, колико је износио према попису из 1948, на 32% 1981, односно на 24% 1991, а по попису из 2002. он износи око 16%. Ово је један од највећих руралних егзодуса у економској историји, што у литератури поткрепљују подаци о знатно споријем одвијању овог процеса у Шведској, Француској, Данској, Јапану итд. Такође, за читав период карактеристичан је и процес убрзаног старења сеоског становништва, стварања неповољне образовне и квалификационе структуре, што се одразило на способност за прилагођавање и примену нових агротехничких мера које су, с обзиром на убрзани ток индустријализације, морале да буду примењиване. Посебан статус у предвиђеним реформама имали су агрокомбинати који су „знатно већи него већина комерцијалних фарми у Западној Европи -- чак и до тачке неекономичности" и за које је у поступку приватизације предложено њихово „блокирање" у више мањих флексибилних јединица (50--100 ха) које треба продати (у кратком року дати у закуп).

Процеси приватизације у пољопривреди, као и у целој привреди, реализовани су уз мноштво проблема. Од 1989, када је омогућена савезним законом путем поделе и продаје интерних деоница, током целе последње деценије XX в., уз нове законе (1991, 1994, 1997), она се у условима међународних санкција, ратова на просторима бивше Југославије и НАТО бомбардовања 1999. одвијала неравномерно и успорено, при чему је 1994. практично била поништена до тада извршена приватизација. Законом из јула 2001. дат је нови замах приватизацији, која је проглашена за обавезну и орочену. Новим моделом предвиђена је јавна продаја до 70% капитала/имовине предузећа с друштвеним и државним капиталом (методом јавног тендера или јавне аукције), као и продаја мањинских пакета раније приватизованих предузећа. До тог закона приватизацијом је било обухваћено око 2.000 друштвених предузећа (око 40% укупног броја предузећа и 15% укупног друштвеног капитала у Србији). Резултате приватизације у периоду 1997–2001. за целу привреду и пољопривреду даје наредни преглед.

После 2001. приватизација је знатно убрзана, али и даље уз многобројне проблеме. Прекретница у аукцијској продаји наступила је изменама прописа из августа 2002, када је напуштен тзв. холандски тип аукције и када је почетна цена на аукцијама спуштена на 20% књиговодствене вредности. Аукције су тако постале најуспешнији метод приватизације, с продајом од преко 80% понуђених предузећа (код тендера мање од 50%, и око 55% продаје мањинских пакета из Акцијског фонда). Код тендера је, међутим, управо у пољопривреди највише неуспешних продаја, чему је, поред лошег стања ових предузећа, допринело и непотпуно и нејасно стање власништва над земљом која је у процесу приватизације агрокомбината била „главна мета". Домаћи и страни инвеститори су врло брзо, купујући обрадиву земљу, приватизовали више од две трећине војвођанских ораница по мизерним ценама, па су комбинати, сада као приватно власништво, почели да се препродају по неупоредиво вишим ценама. Интерес оних који су куповали земљу био је да је јефтино купе како би је скупље продали кад се приватизација заврши или кад Србија уђе у ЕУ, али је од почетка изражаван и страх од стварања монополиста. Код нас је у међусељачкој продаји најскупља продаја 5.000 евра по хектару, док је кроз приватизацију цена хектара сведена на 500 евра (у Европи је цена хектара 30.000 евра, а у Холандији око 50.000). Према подацима Министарства пољопривреде, приликом приватизације пољопривредних предузећа у периоду 2001–2007. продато је 110.000 ха друштвеног земљишта, а 139.000 ха државне земље дато је купцима тих комбината на коришћење, па су тако нове газде преузеле око 240.000 ха. Међутим, ова бројка није коначна пошто су многа друштвена предузећа продавана и кроз преузимање акција и стечајеве на лицитацијама, па је из друштвеног у приватно власништво прешло више од 310.000 ха земље.

Предраг Вуковић; Вера Гудац-Додић

ИЗВОРИ: СЛ ДФЈ, 64/1945; 54/1946; СЛ ФНРЈ, 49/1949; 14/1953; СЛ СРЈ, 71/1999.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ћосић, Пољопривредна криза у нашој земљи, Бг 1926; С. Шећеров, Из наше аграрне политике 1919–1929, Бг 1930; Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; Ј. Петровић, Окућје и заштита земљорадничког минимума, Бг 1930; Аграрна реформа, I–III, Бг 1933; Ђ. Крстић, Два актуелна аграрна проблема, Сар. 1934; М. Комадинић, Проблем сељачких дугова, Бг 1934; Н. Вучо, Привредна историја Србије до Првог светског рата, Бг 1955; В. Васић, Путеви развитка социјализма у пољопривреди Југославије, Бг 1960; Аграрна криза у Југославији 1930–1934, Бг 1968; Љ. Божић, Аграрна политика, Сар. 1974; С. Живков, Аграрно законодавство Југославије 1918–1941, Н. Сад 1976; Д. Веселинов, Аграрно питање у Југославији, Бг 1981; В. Стипетић, „Мјесто и улога пољопривреде у задовољењу дугорочних потреба југословенске економије", Економски зборник САНУ, II, 1982; Дугорочни развој Југославије остварења, циљеви, потребе, Бг 1982; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Н. Сад 1984; Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830–1839, Бг 1986; Д. Веселинов, Сумрак сељаштва, Бг 1987; В. Кржишник-Букић, Сељаштво у социјализму, Бл 1988; В. Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Бг 1990; Економска и пословна енциклопедија, Бг 1994; М. Павловић, Српско село 1945–1952. Откуп, Бг 1997; В. Гудац-Додић, Аграрна политика ФНРЈ и сељаштво у Србији 1949–1953, Бг 1999; И. Ковачевић, „Приватизација у Србији 1989–2003", Преглед Србија и Црна Гора, 2003, 4.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)