АРХИТЕКТУРА, традиционална/народна.

АРХИТЕКТУРА, традиционална/народна. По традиционалном народном схватању конструкција грађевина и њихово украшавање прилагођавају се потребама и функцијама живота. Због тога су се, у различитим епохама, под утицајем различитих друштвених односа, збивања и схватања, смењивали поједини типови зграда који су прилагођавани постојећој животној средини и потребама савременијег друштвеног и привредног начина живота. Тако су облици ових грађевина постајали својеврсно обележје традиционалне народне а. У Србији се развој традиционалне а. може пратити од неолита па до савременог доба. Најстарије грађевине за становање биле су земунице и полуземунице које су се као станишта користиле у областима поред Саве и Дунава. Сибаре су грађевине купастог облика које су грађене на ледини без темеља и тавана. Њима је по облику сличан дубирог (савардак) и бусача која је покривана бусењем. Колиба је такође једноделна зграда четвороугаоног облика, која раније није имала ни пода ни тавана. Зидове чине по два или три брвна, висине до 60 цм, поређана унаоколо, на која се ослања кровна конструкција.

На облик и тип куће утичу клима, вегетација, конфигурација земљишта, обичаји, друштвена организација и историјска прошлост. Најстарији облик грађевине за становање била је једноделна грађевина од дрвета, камена или земље. У западној Србији преовлађивале су куће од дрвета, у Војводини од набијене земље, а у осталим пределима од комбинованог материјала (дрво, камен, земља). Временом се развило неколико типова кућа које су имена добиле по областима у којима су грађене. Међу њима су: старовлашка брвнара, шумадијска кућа, кућа моравско-вардарског типа и панонска кућа. Историјске прилике и друштвени односи наметнули су градњу турско-источњачке и чифчијске куће.

Брвнара је била заступљена у шумској зони западне Србије и Косова. Под је био од земље, а кров висок и стрм, прављен испрва од сламе, а потом од шиндре (даске). Није имала таван. Шумадијска кућа је развијенији облик који је временом заменио брвнару. Грађена је од камена и цигле. Квадратне је основе, с подрумом и више соба. Кров на четири воде покривен је црепом или ћерамидом. Кућа моравско-вардарског типа је квадратне основе и углавном је везана за насеља збијеног или мало разређеног типа. Има подрум и собне просторије и висок плетен или зидан димњак. Била је покривена кровином, даском или ћерамидом. Препознатљива је по лучним аркадама с улазне стране. У Посавини и Подунављу куће моравског типа грађене су од набоја (набијена земља) као у Војводини. Панонска кућа је заступљена у Војводини, али се њене рефлексије запажају јужно од Саве и Дунава, у Посавини и Подунављу. Раније је грађена од набоја, а касније од ћерпича и цигле. Правоугаоне је основе, с кровом на две воде од сламе или црепа. У средини је кухиња, према улици соба „екстрајница", а друга соба је према дубини дворишта. Овај тип куће је устаљен од XVIII в. када је почело планско ушоравање села. Кућа турско-источњачког типа продрла је с Оријента и у време турске владавине усталила се у више варијаната, које ипак имају неколико заједничких одлика. Ограђене су високим зидом у којем је лучно засвођена капија. Двориште је калдрмисано или поплочано. Кућа је грађена од ћерпича или плетери и покривена ћерамидом. У приземљу је амбар за жито и ћилер (остава). Спрат је подељен на „селамлук" (просторије за мушкарце), „харемлук" (просторије за жене), и „хамамџик" (купатило). У свакој соби је камин, а изнад њих на крову више укусно изведених димњака. Уз кућу је посебна просторија („хајат"), а над њом „диванхана", просторија за одмор, осматрање и уживање. Чифчијска кућа је сиротињска приземљуша од плетери (плота) или ћерпича коју чини низ наменских просторија наткривених заједничким кровом од сламе или ћерамиде. Градили су их аге и бегови за своје чифчије.

У традиционалној народној а. постојале су зграде са посебним функцијама. Чардак је стамбена зграда квадратне основе, у којој су становали аге или бегови као носиоци феудалне власти. Представљао је највећи домет муслиманске сеоске а. Приземље је могло бити озидано од камена с функцијом оставе или штале за коње, а спрат, грађен од брвана, био је подељен на „селамлук" и „харемлук". На спрат се улазило степеницама са спољне стране у хајат који је био повезан с другим стамбеним просторијама. Вајат је једноделна грађевина од брвана, без тавана, покривена даском, с подом од набијене земље. Служила је за оставу и ноћивање. У њему је боравио новоожењени члан домаћинства. Грађење привредних зграда условљено је различитим чиниоцима. Има их око кућа у сталним насељима, по планинама, на катунима и бачијама. У њих спадају: стаја за стоку, млекар, амбар, кош за кукуруз, качара, хлебна пећ, пушница (мишана), плевња, колиба и кућер. У виноградарским крајевима (североисточна Србија, Александровачка жупа) изван сеоских насеља подижу се пивнице које служе за прераду грожђа, смештај вина и виноградарског алата.

Највеће промене у сеоској традиционалној стамбеној а. десиле су се у областима где су грађене брвнаре. Њих замењују пространије грађевине са две или више соба које су замењивале вајате. У новијим кућама темељи су од камена, а зидови од ћерпича или печене цигле. Кровна конструкција покривена је ћерамидом или црепом. Новије куће су такође називане по предеоним целинама (мачванка, шумадинка, тамнавка). Почетком XIX в. превладавала је једноделна стамбена зграда. Дводелна кућа појављује се после Првог и Другог српског устанка, а троделна средином XIX в. Кућа на спрат, сем изузетака, по селима се појављује тек уочи II светског рата, а након њега граде се куће разних стилова и облика.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, Архитектура српског села, Шумадија и Поморавље, Бг 1941; Сеоска архитектура и туризам, Бг 1973; Стари балкански градови, вароши и варошице, Бг 1976; Б. Влаховић, „Традиционално и савремено у народној архитектури", ЕтП, 1989, 6; „Трансформација задружне куће у Србији", ГЕИ, 1989, XXXVIII; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, I, Бг 1991; Р. Финдрих, Народно неимарство-становање, Сирогојно 1994; Динарска брвнара, Сирогојно 1998; Вајати – знамење младости, Сирогојно 1998; Б. Влаховић, „Старовлашка кућа и живот у њој", Б. Петровић, „Природа, човек и кућа", М. Рибар, „Традиционална сеоска кућа Шумадије и Поморавља", у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Бг 2001; П. Влаховић, Србија – земља, народ, живот, обичаји, Бг 2002.

Петар Влаховић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)