АТЕИЗАМ

АТЕИЗАМ (грч. qeo": без бога; фр. athé-isme), схватање да нема Бога, тј. одсуство вере у Бога. По атеистима идеја о Богу нема реалност ни истинитост. А. је поникао у античком времену: код Грка у време Перикла, код Римљана у време Августа, код Јевреја још у доба царства. А. се кроз историју различито тумачио и углавном је приписиван припадницима других религија. Зачетак а. је у космогонијама које стварање света не посматрају као дело Божје. Прва образложена атеистичка теорија јавила се у IV в. п.н.е. код творца тзв. механичке теорије Евгемера Месенског који сматра да су Бога измислили владари и законодавци да би лакше владали. Држећи да је мисао о Богу поникла од неразумевања природе, Тит Лукреције Кар је у делу О природи ствари засновао теорију која је требало људе да научи како да се ослободе страха од богова и смрти. У новом веку атеизацији је водио и хуманизам јер је хришћански христоцентризам заменио антропоцентризмом који је у средиште стављао човека, а не Бога. Посебно се развио у време успона западне буржоазије XVII и XVIII в., при чему су грађанске револуције свој рад против Цркве правдале њеним феудалним положајем. Као последица пантеистичког и материјалистичког учења а. се јавио у Немачкој, Француској, Енглеској, Швајцарској, Италији и другим земљама западне Европе. Најдаље су отишли философи просветитељства избацивши паролу да је наука рашчистила с религијом јер је доказала да Бога нема. Позитивизам у XIX в. је такође допринео развоју а. Посебна улога у ширењу а. припада руским нихилистима који су отворено проповедали борбу против религије. Врхунац је донео марксизам на којем је заснован борбени вулгарни а., као облик фактичког антитеизма (богоборства). Присталице марксистичког а. прогласили су религију за опијум народа и покренуле борбу против хришћанске цркве код Руса и осталих словенских народа којима је, у одређеним историјским условима, наметнута комунистичка власт. А. је поникао на Западу, а затим се проширио и међу словенским народима.

А. се код Срба јавио у XIX в. углавном код оних који су се школовали на Западу, одакле су се враћали задојени идејама марксизма и позитивизма. Израза је нашао у реалистичкој књижевности, па су постепено материјалистичко-атеистичке идеје почеле да освајају јавни живот. Нов импулс за оживљавање а. био је долазак комунистичке власти после II светског рата, а било је најављено током II светског рата кроз партизанске песме „Носим капу са три рога и борим се против Бога", „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса". Српски и остали верујући народи на простору Србије и Југославије издржали су вишедеценијску тортуру када је држава наметнула а. као владајућу идеологију како у структури власти тако и у просвети и целокупној друштвеној надградњи. Један од комунистичких циљева после освајања власти било је потпуно обезбожење друштва, уништење религије и цркве. Визија комунистичког стварања новог човека и новог друштва почивала је на идејно-моралним и идеолошко-политичким основама које су порицале и веру и народну традицију, код Срба утемељене на православној побожности. Зато је организована и планска борба против Бога и вере на више нивоа. Од основне школе до универзитета, преко војске и радних организација, а. је наметан с образложењем да је то знак високе културе и свести, оправдаван научним схватањем света и живота, насупрот религијском схватању. Ученици су често кажњавани за одлазак у цркву на дан св. Саве, они који посте приморавани су да се у школској кухињи омрсе и тиме били спречени да се причесте. Често такав рад није ни оправдаван прикладним речима, него сурово попут Ћопићевог јунака Николетине Бурсаћа: „Мајко, одсада да знаш: нема бога! Чуо сам у чети од комесара. Каз'о нам неки дан".

Религијски социолози и филозофи у а. виде напор човека да слободно и без осуде греши, а то може мирне савести да чини једино ако себе и друге убеди да нема Бога. Као психолошко стање а. стоји насупрот стању човекове праведности пред Богом. Постоји више облика атеистичких погледа, а могу да се групишу као: наивни а., приписиван људима на ниском ступњу развоја без пречишћеног појма о Богу; теоријски а., који се труди да научно оправда безбожје; и практични а., који се огледа у равнодушности појединца према проблему Бога и било каквог култа. У XIX в. јавио се филозофски а. са својим учењем о „вечном аксиому" који се бесконачно креће у својој вечној празнини и производи реални свет. Поричући постојање Бога, а. жели да пронађе правила или доказе за своју тврдњу и покушава да теоријски и критички докаже немогућност Божјег постојања или бар немогућност да се Божје постојање докаже. А. се практично испољава код појединца као равнодушност према проблему Бога или било каквог култа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Веселиновић, „Вера и атеизам", ВСЦ, 1912, 3; Б. Лоренц, „Атеизам", ХМ, 1937, 11–12; Е. Ћимић, Драма атеизације, Сар. 1971; Л. Милин, Научно оправдање религије, I–IV, Бг 1976, 1977, 1979, 1985; VI, Бг 1982; V, Шид 1993.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)