АКЦЕНТИ У СРПСКИМ ДИЈАЛЕКТИМА

АКЦЕНТИ У СРПСКИМ ДИЈАЛЕКТИМА, као полазни систем узима се онај који има три акцентоване прозодеме (јединице акценатског система): једну кратку (традиционално је означавамо као [ ˝ ] и две дуге (једну циркумфлексну, тј. силазну – [ ˆ ] и једну акутску, тј. узлазну – [ ˜ ]), при чему је њихова дистрибуција слободна, што значи да се могу налазити у свакој позицији у речи. У српским дијалектима тај систем изразито је сачуван на простору од јужних падина Копаоника до Западне Мораве, али се његови трагови срећу и даље према северу и допиру до качерске области. У појасу од Копаоника до Мораве [ ˜ ] се среће у једносложницама, најраширенији је у почетним и унутрашњим слоговима вишесложница, а тек у покојем примеру среће се у њиховим крајњим слоговима (у севернијим зонама тај се акценат појављује једино у почетним и унутрашњим слоговима у речи). После истирања тонске разлике између дугих акцената и њиховог свођења на [ ˆ ], у српским дијалектима уобличен је систем од два акцента [ ˝ ˆ ] који се један другом супротстављају квантитетом, а оба се карактеришу слободном дистрибуцијом, што значи да се могу наћи у свим положајима у речи. Такав систем среће се у двема изолованим ареама ловћенско-комских (Л-К) говора: једној у појасу од Котора до тиватског залеђа на Луштици и у Кртолима, а у другој у средњоморачкој зони (Пипери, Кучи, Братоножићи). При том је у првој зони распоред акцената потпуно слободан (он(, мој(, сестр(, рекл( / пот&к, изв&р уз: трāв(, свQл(, нāр&д, зāк&н), а у другој зони акценатски врхунац најчешће је уклоњен с крајњег отвореног кратког слога (&на, м&ја, ж!на, р!кла) чиме се појавило прво дистрибуционо ограничење, али је сачуван у крајњем затвореном слогу (пот&к, изв&р), уз редовно трāв(, свQл(, нāр&д, зāк&н. Ако се каже да се у обема зонама [ ˆ ] може појавити у свакој позицији у речи (ј), гр)д, гр)да, нап+шē, вод", водdм), показује се да појас југоисточне Боке представља најархаичнији акценатски тип на просторима српских дијалеката и да је средњоморачки од њега иновативнији само у погледу уклањања кратког акцента с отвореног краја речи на претходну краткоћу. Ликвидација акценатског врхунца из такве позиције имала је пресудан значај за даље измене прозодијских система у српским дијалектима, а у зависности од тога да ли се акценат померао на кратак или дуг претходни слог, појавиле су се следеће могућности: а) вод( > в&да; трāв( > тр)ва, али: пот&к, нāр&д; у таквом систему почетно дистрибуционо ограничење проширило се померањем кратког акцента и на предакценатску дужину, уз чување обају акцената у свим осталим положајима у речи. Такав акценатски систем налази се у појасу од Бојане до Грбља сa староцрногорским залеђем до зетске равнице, а блиске су му прилике и у неким говорима Метохије (околина Вучитрна и појас према истоку), у којима се типу трāв( > тр)ва прикључује и нāр&д > н)род; б) вод( > в&да; трāв( > трава, али: пот&к, нāр&д; у томе типу кратки акценат пренесен је само с отворене ултиме (последњи слог у речи) на дугу пенултиму (претпоследњи слог у речи) што је карактеристика озринићког појаса уз границу према источнохерцеговачким говорима до Никшићког поља; в) тонски контраст у дугом претпоследњем слогу испред краткога крајњег среће се у доњим Пиперима и у плавско-гусињском појасу: трāв( > трáва, нāр&д > нáрод, али: вод( > в&да, пот&к; г) померање крајњег кратког акцента у свим положајима који се овде помињу и појава тонског контраста на претходном слогу (вòда, трáва, пòток, нáрод) обележје је доњопјешивачко-бјелопавлићког и васојевићког појаса (нису прецизно осветљене акценатске прилике у деловима средњег Полимља и Бихора); д) доследно померен акценатски врхунац с краткога крајњег слога, уз настајање узлазног тона на претходном дугом слогу (трāв( > трáва, нāр&д > нáрод) и његово одсуство на кратком (вод( > в&да, пот&к > п&ток) обележје је косовско-ресавског (К-Р) дијалекатског простора; занимљиво је, међутим, да се у неким зонама смедеревско-вршачких (С-В) говора, место ликова в&да, п&ток, срећемо и с онима вóда, пóток (тзв. кановачки акценат), што се може сматрати потврдом да се у основи акценатског померања налазила тонска узлазност која се касније учврстила уз аналошку подршку примера типа трáва, нáрод. Сви поменути акценатски типови у другим позицијама чувају старије акценатско место: [вода]: вод", водdм, вод(ма; [поток]: пот&ка, пот&ци, пот&цима; [трава]: трāв", трāвdм, трāв(ма; [народ]: нāр&да, нāр&дом, нāр&дима и због тога они припадају старијим штокавским системима, за разлику од оних у којима је акценатски врхунац из свих позиција померен за један слог према почетку речи и тако уобличен систем од четири акцента којим се одликује и стандардни српски језик. Таквим акценатским системом карактеришу се сви новоштокавски дијалекти: ијекавски херцеговачко-крајишки (Х-К), екавски шумадијско-војвођански (Ш-В) и млађи икавски, при чему се главнина овога последњег појаса данас сматра „хрватским", а српским само његови остаци на Купрешкој висоравни и у њеном залеђу према Гламочу. У скицираном прегледу акценатских система издваја се и простран новоштокавски појас од Драгачева преко чачанског краја до Груже и аранђеловачке околине, у коме се кратки акценат с краја речи померио по К-Р обрасцу (вода > в&да, поток > п&ток), при чему је тај процес претходио таласу новоштокавског преношења: поред в&да, п&ток, касније је дошло до померања и у примерима типа вод" > вòдē, водdм > вòдōм, пот&ка > пòтока, зар)дQм > зàрāдQм и сл.

Док је у свим прегледаним дијалекатским системима развој обележен померањем акценатског врхунца од краја речи према њеном почетку и тиме доводио до ширења прозодијских дистинктивних обележја (пре свега оних која се тичу тона, односно узлазности и силазности), просторе источне и јужне Србије врло рано захватио је талас балканизације, што је довело до истирања свих тонских и квантитетских контраста и њиховог свођења на акценатски удар, тј. на акценатско место (вод'а, трав'а, пот'ок, нар'од). Такав „једноакценатски систем" представља обележје призренско--тимочког појаса у целини, при чему се акценат може појавити на сваком слогу у речи (најдоследније на крајњем истоку, у тимочко-лужничкој зони), а само се понегде може померити с краја речи, пре свега из позиција у којима се раније налазио кратки акценат (в'ода, тр'ава). Та је појава најизразитија у призренско-јужноморавским говорима, посебно у њиховим јужнијим зонама према македонском језичком пограничју. Тамо је обично превлачење кратког акцента на претпоследњи слог (ж'ена, р'оса, тр'ава, гл'ава), а у двема тамошњим ареама среће се и акценатска стабилизација: у околини Призрена и у Сиринићкој Жупи на другом слогу од краја речи (лоп'ата, јаб'ука, јаг'ода, син'ови), а у Сретечкој Жупи на трећем слогу (с'ечем, ‚исечем, ис'ечемо).

У погледу чувања неакцентованог квантитета српски дијалекти такође показују занимљиву слику: у главнини Л-К говора дужине се срећу и испред и иза акцента (рāдPли, преск&чQ, зар)дQм, прēć!днQк), у Х-К и Ш-В само иза акцента (в"жēм, зà-вēжēмо, зàдāтāкā, прéдводнQк), у К-Р и С-В само испред њега (млāтPли, завēз(о). У архаичнијим дијалектима (какви су Л-К, К-Р и С-В) испред акцента може се срести само по једна неакцентована дужина, а само у неким Л-К могу и две испред силазног акцента (жQвQм&, пQвнQцb 'пијанице') или једна испред узлазног (жQвимо, пQвници, прет,чéмо, пров,чèни). С друге стране, послеакценатске дужине у Х-К говорима чувају се углавном доследно, а у Ш-В постоји више степени њиховог скраћивања, при чему се у западној Бачкој и западном Срему оне чувају боље него у осталим зонама Војводине, у деловима (северо)западне Србије боље него у Војводини, а на обема странама јасно је наглашена тенденција да се иза акцента сачува само по једна дужина и то најчешће непосредно иза акцента (зàтрāжи, гр(дōва). Говоре Војводине, с друге стране, карактерише изразита појава секундарних дужина у енклитичким позицијама (жèнā је, дòчекалā га је, врáтилā се).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Основни акценатски системи у српскохрватским дијалектима – историјска перспектива и актуелно стање", у: Југословенски семинар за стране слависте, Бг 1981, 31; „Из акцентолошке проблематике зетских говора", ЗМСФЛ, 1984−1985, XXVII–XXVIII; П. Ивић, „Неоакут на падинама Копаоника", ЗМСФЛ, 1994, XXXVII; Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје, Ср. Карловци – Н. Сад 2001.

Драгољуб Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)