АРХИТЕКТОНСКА ТЕОРИЈА

АРХИТЕКТОНСКА ТЕОРИЈА, принципи и концепти који чине основ архитектуре, од фундаменталних теорија класичних пропорција до теорија о друштвеној или културној улози архитектуре. Трактат Десет књига о архитектури римског архитекта Витрувија сматра се основним делом и полазиштем ренесансних и барокних теорија (Алберти, Паладио, Серлио, Вињола), које у епохи просветитељства добијају нова тумачења (Блондел, Пиранези, Леду, Буле). Теорија XIX в. испитује друге историјске парадигме (Диран, Виоле-ле-Дик, Пјуџин, Раскин) и уводи модерне теорије (Шинкел, Земпер, Вагнер), а у Србији прва дела са елементима теорије настају као рефлексија праксе (Јан Неволе и Емилијан Јосимовић). У контексту социополитичких процеса конституисања националне државе истражује се српско средњовековно наслеђе кроз радове Михаила Валтровића и Драгише Милутиновића, те идеје о националном стилу кроз рад Андре Стевановића. Утицај шинкеловске мисли преко Теофила Ханзена који одбацује појам националне архитектуре и заступа начела Gesamtkunstwerk, истинитости материјала и структуралне логике византијског градитељства, подстиче правце теоријског посредовања између традиције и модерног (Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Душан Живановић и Владимир Николић). Усмерење према европским концептима почетком XX в. успоставља теоријске односе према регионалном и локалном наслеђу (Драгутин Инкиостри, Бранко Таназевић) и критичке односе према пракси (Димитрије Т. Леко). Период између два светска рата карактерише вишеструкост праваца истраживања и плурализам теоријске мисли, у распону од истраживања културног и фолклорног наслеђа, кроз научни метод Ђурђа Бошковића и отворенији приступ Александра Дерока, до теорије модерног покрета. У области естетике изузетан значај има пионирски рад Милутина Борисављевића, с тежиштем на научној естетици, који је у дугом периоду био предмет расправа, нарочито код заступника теорије модерне архитектуре. Борисављевићева кључна дела, Les théories de l' architecture (Париз 1926, прерађена докторска теза) и Traité d' esthétique scientifique de l' architecture (Париз 1954), повезују „теорију уосећавања" Теодора Липса и емпиријски оријентисану научну естетику Теодора Фехнера. У теорији модерне архитектуре истичу се текстови чланова Групе архитеката модерног правца, објављивани у југословенском и међународном контексту (Бранислав Којић, Милан Злоковић). Капиталан допринос историји и теорији урбанизма даје Бранко Максимовић у делу Урбанизам у Србији (Бг 1938). Ослањајући се на Зитеову теорију, он заступа синтезу функционалистичког и естетичког приступа урбанизму, као и концепт вртног града, који такође у својим предавањима и текстовима заступа Јан Дубови. Допринос теорији модерног урбанизма даје Милорад Пантовић. Послератни период обележен је расправама између заступника социјалистичког реализма и модернизма, а значајну улогу у развоју савремене теоријске мисли има Архитектонски факултет у Београду. Средину XX в. обележавају антологијски теоријски радови Николе Добровића, у којима он развија сложене модернистичке концепте, нарочито у тексту Покренутост простора – Бергсонове „Динамичке схеме" – нова ликовна средина (1960). У универзитетску наставу он уводи научну област Савремена архитектура, из које следе даља истраживања теорије града (Оливер Минић, Ранко Радовић). Од посебне вредности је теорија пропорција и модуларне координације Милана Злоковића, чију научну линију у области конструктивних система наставља Ђорђе Злоковић. Проучавања историје обухватају радове о српској архитектури XIX в. (Богдана Несторовић, Дивна Ђурић-Замоло), XX в. (Зоран Маневић) и средњег века (Војислав Кораћ, Марица Шупут). Новија теорија обухвата методологију и процес пројектовања (Мате Бајлон, Иван Петровић, Милан Лојаница), науку о простору (Бранислав Миленковић), критику модернизма (Богдан Богдановић, Алексеј Бркић), као и постмодерне урбане теорије (Милош Перовић, Милош Бобић).

Љиљана Благојевић; Марија Милинковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)