АКВАРЕЛ

АКВАРЕЛ (ит. acquarello: водена боја), сликарска техника заснована на коришћењу боја минералног или биљног порекла, које се разређују водом. А. се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената који се наносе на папир меканим четкицама. Сликарство а. карактерише прозрачност, а сликањем боје на боју могу се добити разноврсни тоналитети поетичног карактера. Техника а. појавила се још у Египту, затим се развија у Кини, Јапану, Персији, а потом и у грчкој и римској уметности. Преко византијске уметности пренета је у европске манастире где се примењивала у рукописним радионицама за илустрацију књига. У XVIII в. а. је стекао положај самосталне сликарске технике. Његова заступљеност и популарност расла је током векова. Налази се у опусима великих европских уметника од Алберта Дирера преко Вилијама Блејка до Анрија Матиса и Паула Клеа.

У српској уметности а. се појавио у средњовековном периоду, од када су рукописне књиге илустроване акварелисаним цртежима религиозног карактера. Најстарији акварелисани цртеж је Вазнесење из 1739 (Народни музеј у Београду), а најстарији а. је рад Стефана Тенецког Козаци у јуришу из средине XVIII в. Као самостална техника појавио се почетком XIX в. Изузетан допринос развоју ове технике дала је Цртачка школа у Сремским Карловцима, основана 1809. Наставник цртања Јоаким Поповић нарочито је инсистирао на неговању ове технике кроз рад школе и оставио четири пејзажа у а. Од XIX в. готово да није било правца и школе који нису неговали ову технику. Константин Пантелић извео је прве портрете у а., а Јован Станисављевић прве ведуте градова и пејзаже са архитектуром. Међу сликарима бидермајера а. су користили Арса Теодоровић и Димитрије Аврамовић. Прави полет акварелисање је добило у делима сликара романтичара Анастаса Јовановића и Стевана Тодоровића, а још више у опусима реалиста Милоша Тенковића, Ђорђа Крстића и Уроша Предића. Ипак, током XIX в. а. је био помоћна техника и као такав коришћен је за мање репрезентативне теме, као што су пејзажи. Тек почетком XX в. постао је знатно заступљенији у опусима уметника пленеаристичког и импресионистичког опредељења. Пре свих истиче се Бета Вукановић која је оставила велик број студиозно сликаних а. Међу ученицама Уметничко-занатске школе у Београду а. је био веома прису-тна техника (Милица Чађевић, Наталија Цветковић и Видосава Ковачевић). У сликарству међуратног периода а. су се бавили Иван Табаковић, Предраг Милосављевић, Недељко Гвозденовић и многи други. После II светског рата многи сликари неговали су а. на различите начине: Ђорђе Табаковић је урадио велик број акварелисаних цртежа архитектуре Новог Сада; Миливој Николајевић је извео на стотине радова у овој техници и цео циклус Моје игре; током 80-их година Милица Мрђа-Кузманов трагала је за новим могућностима ове технике радикалним разбијањем класичног стереотипа а. у видео перформансу Тело, пигмент, вода (1989).

ЛИТЕРАТУРА: О. Радовановић, Акварел као сликарска техника, Н. Сад 1979.

Тијана Палковљевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)