АРХИТЕКТУРА

АРХИТЕКТУРА (грч. rcitevktwn: градитељ; лат. architectura). А. заузима значајно место у свим периодима историје српске културе. Представљала је израз човекових потреба и времена у којем је настала и развијала се. Ово подручје уметничког стварања и делања заузима најшири простор културног развоја на територијама на којима је живео српски народ. На основу данас сачуваних артефаката на пољу а., изграђена је веродостојна слика која говори о начину живота и рада, као и о обичајима, култури и токовима развоја људског друштва током свих периода његовог развоја до данас. Истовремено, савремена а. у Србији даје јасну представу о уметничким и културним токовима средине, о нивоу, степену и правцима развоја друштва. Будући да је а. најшире подручје људског културног бављења, она у себи истовремено садржи обиље других информација о стању развоја културе, технике, технологије једног друштва, укључујући најшире аспекте (ниво социјалног и економског развоја), па све до информација у вези са појединим специфичним пољима, као што су технике градње, степен развоја технологије и сл.

Праисторија. Развој а. на српским просторима може се пратити већ од периода праисторије. Археолошка истраживања на подручју Србије указују на чињенице да је човек на тим просторима још у палеолиту за потребе становања употребљавао заклоне које су му пружале пећине. Међу очуваним примерима налазе се пећине на Градцу код Крагујевца и Рисовача код Аранђеловца. Међутим, зачеци аутономног архитектонског стварања настају тек у неолиту. У том периоду, археолошки налази указују на постојање архитектонских облика колиба и полуземуница, подигнутих у једној врсти урбанизованих насеља углавном збијеног типа. Ови архитектонски облици били су саграђени од вертикално побијеног коља, које је било повезано преплетом од прућа замазаног блатом. У основи, ти архитектонски објекти су обично правоугаони и обухватају једну до две просторије које су коришћене за дневни и ноћни боравак, док се припрема хране вршила напољу. У једној од просторија, а понекад у обема, постојала је и озидана пећ. Примери тих пећи пронађени су у Винчи, Плочнику код Прокупља, у Градцу код Злокућана или Малом Друму код Поповића. Очувани примери су такође нађени у Павловцу код Ниша и Жаркову, а изузетно су значајне грађевине с ромбоидном основом, подигнуте у насељу у Лепенском Виру. У каснијем периоду развоја, након открића употребе метала, пре свега бронзе и гвожђа, грађена су и карактеристична мала утврђења, такозвана градишта, са основом кружног облика. Ова утврђења настајала су употребом материјала и технике градње земљаним набојем, који је ојачаван тзв. палисадом. Примери тих утврђења налазе се код Кикинде, а сличних утврђења има и у околини Ваљева.

Антика. У периоду развоја Римске империје и присуства римских утицаја на подручју Балканског полуострва, у а. су унете многобројне технолошке новине, а у урбанистичком погледу настају сасвим нове развојне форме. У областима Лимеса Римског царства, као и у подручјима око значајнијих рудника и на раскрсницама важних римских путева, грађени су утврђени каструми и кастели, у чијем саставу су била и мања или већа насеља. Период у којем су најинтензивније грађени каструми обухвата време од краја III до средине VI в. Посебно је значајна урбанистичко-грађевинска активност у раној Византији, у време владавине Јустинијана (527‒565). Материјални докази који потврђују и употпуњују знање о урбанистичком развоју, а. и градитељству тог периода присутни су на неколико значајних археолошких налазишта. Археолошка истраживања вршена у Царичином граду код Лебана и Дукљи изнела су на видело и урбанистичку структуру тих градова. Римски градови типа каструма били су ортогоналном структуром саобраћајница – магистралама cardo и decumanis, подељени на посебне урбане четврти, квартове, који су даље били дељени правоугаоном матрицом улица. У средишту града грађен је кружни или правоугаони трг (форум), који је садржао перистил и на којем су се налазиле значајне и монументалне градске, јавне или приватне палате. Ови градови су по правилу имали јавна купатила (терме). У касноантичком, односно рановизантијском периоду у градовима се подижу палеохришћанске базилике, које се по својој лепоти и архитектонској профињености разликују од сакралних грађевина подигнутих на периферији градова, а које су служиле за верске обреде сиромашнијег становништва настањеног изван централних градских простора. У неким случајевима градови су садржавали и административну и црквену акрополу која је била саграђена као издвојена урбанистичка целина. Та акропола је била опасана одбрамбеним зидовима, који су у свом саставу имали куле квадратне или кружне основе. У неким случајевима, услед умножавања становништва, систем одбрамбених зидова је прошириван како би обухватио нове, шире границе града који се развија. Карактеристични градови који су садржали одбрамбене градске зидове су у Гамзиграду и Дукљи. Након доласка словенских племена на подручје Балканског полуострва дошло је до процеса формирања и организовања њиховог друштва, које је укључило и токове поларизације становништва, примање хришћанства, а потом и стварање првих феудалних малих држава. Ове државице настале су током IX в., а њиховим развојем настајао је нови тип а. која је имала основне карактеристике засноване на феудално-религиозном друштвеном уређењу. Међу подручја која су у то време дефинисана у урбанистичко-архитектонском погледу истичу се Дукља и Захумље. Оне се у каснијем периоду уједињују и чине Зету с Поморјем, које се простире на територији на којој се данас налазе Црна Гора и Херцеговина. Поморје је географски и климатски било оријентисано према Средоземљу, из којег је преузело основне карактеристике, како у географско-климатском, тако и у градитељско-традиционалном погледу. У залеђу те територије развија се Рашка, која ће представљати језгро касније настале Србије. Заједно са Зетом, она ће бити поприште унутрашњих прожимања византијско-источњачких и западњачких архитектонских концепција, које ће створити карактеристичне архитектонске облике, поставивши их за моделе и узоре развоја градитељства на тим просторима.

Слободан Малдини

Средњи век. Почеци монументалне а. код Срба сежу у крај IX в., када се у западним српским земљама, Дукљи и Зети, подижу прве сакралне грађевине. Стваране на касноантичкој традицији и тадашњим узорима, а у складу с локалном занатском праксом, оне носе обележја својствена раносредњовековном градитељству источне јадранске обале. У старијој фази а. Дукље и Зете (IX–X в.) подижу се цркве разноврсних планова (базилике, крстообразне грађевине, триконхоси, поликонхалне грађевине), а за млађу фазу (XI в.) карактеристична је једнобродна црква с куполом, византијског порекла. Тај тип грађевине постаће основ сакралног градитељства у Рашкој у XII и XIII в. За настанак и развитак рашког градитељства пресудно је било укрштање елемената византијске и романске а. Његово почетно раздобље обележавају задужбине Стефана Немање, подигнуте током последње три деценије XII в.: Богородичина и црква св. Николе у Топлици (седма деценија XII в.), Ђурђеви Ступови код Новог Пазара (1171) и Студеница (последња деценија XII в.) која је за потоњу српску а. имала посебан значај као гробна црква оснивача династије Немањића и као врхунско градитељско и уметничко дело свог времена. Изградњом Жиче (1207/1221) у градитељству Србије догађају се промене које ће усмеравати његов даљи развитак. Управо у њеној а. се успоставља нов програм простора чији је творац Сава Немањић, будући српски архиепископ. Тај програм се остварује увођењем новина у простор византијске једнобродне куполне цркве (простори за хорове уз средишњи део наоса, одвојене припрате са бочним параклисима) и постаје главна одредница готово свих цркава саграђених у Србији XIII в. (Милешева, Св. Апостоли у Пећи, Студеница Хвостанска, Придворица, Морача, Сопоћани, Ариље). Временом план и облици цркава постају сложенији. Бочна одељења и анекси стављају се под заједнички кров обликујући бочне бродове чиме цркве добијају делимичан или потпун изглед тробродне базилике (Сопоћани, Ариље, Бањска). Византијска обележја истрајавају у функционално просторном склопу, а све више се прихватају романски и романскоготски облици. Ентеријери цркава XIII в. су прегледни и добро осветљени с равним нерашчлањеним зидовима, погодним за сликање фресака. Нагле и велике промене у српској а. уследиле су крајем XIII в. када се, у оквирима општег политичког и културног усмеравања краља Милутина ка Византији, усвајају концепције позновизантијске а. Палеолога. Из ње се преузимају облик цркве „уписаног крста" у свим варијететима (сажето, развијено решење), с једном или с пет купола; горња конструкција обогаћена крстастим сводовима својственим цариградским и солунским градитељским решењима, зидање каменом и опеком с карактеристичним детаљима који указују на епирско порекло градитеља. Као карактеристичан мотив а. препознају се спољне припрате у облику отворених тремова (Богородица Љевишка, Грачаница, Сопоћани, Пећка патријаршија). Градитељи који су радили за краља Милутина, највећег ктитора међу српским владарима, били су елита тадашње византијске а. Постојале су бар две мајсторске радионице које су оствариле многа особена дела без аналогија у византијској а. тог доба. Симбол њиховог знања и умећа јесте Грачаница (1315), врхунско остварење петокуполне византијске цркве. У изузетно живој градитељској делатности првих двеју деценија XIV в. највише је дела краља Милутина. Она представљају велику целину иако се нису очувала ни сва подигнута у Србији, а ни она у Солуну, Цариграду и Јерусалиму. У живе градитељске токове после времена краља Милутина укључују се властела и свештенство па се подиже и знатан број мањих грађевина, нарочито у областима према којима се померао центар државе (Косово и Метохија, Македонија). У њима се, у нешто сведенијим видовима, исказују сва обележја а. тог времена. То је и доба снажног развоја градова (Призрен, Скопље, Ново Брдо) и живе градитељске активности у њима о којој сведоче многобројне градске цркве занимљивих и вредних решења. Посебан ток у српској а. XIV в. било је грађење три велика владарска маузолеја, Бањске краља Милутина, Дечана Стефана Дечанског и Св. Арханђела код Призрена, цара Душана. Изграђени на традицији рашке а., следили су, сваки на одређен начин, а. Богородичине цркве у Студеници, маузолеја Стефана Немање, родоначелника династије. Главни ток српске монументалне а. XIV в. траје у концепцијама градитељства краља Милутина. Све до осме деценије XIV в. задржавају се иста просторна схема цркава, систем конструкције и техника зидања, како у великим здањима тако и у мањим грађевинама (Св. Димитрије и Богородичина црква у Пећкој патријаршији, Св. Никола у Бањи Прибојској, Св. Спас (Спасовица) код Велбужда, Св. Спас у Призрену, Св. Арханђели у Штипу, Љуботен и др.). Градитељска дела XIV в. спадају у највреднија остварења позновизантијске а. са уочљивим обележјима оригиналне компоненте српске градитељске традиције, због чега су и названа српсковизантијском школом. Током три последње деценије XIV и у првој половини XV в., до пада Смедерева под турску власт (1459), траје у држави кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића уметнички и градитељски покрет познат као „моравска школа". У том градитељству се продужавају карактеристична просторна и структурална решења у варијантама уписаног и сажетог уписаног крста с једном или пет купола. Тим концепцијама плана додају се бочне конхе по узору на триконхосне католиконе светогорских манастира. Изграђена на дугом градитељском искуству византијског света, а. Моравске Србије остварила је особене и врсне целине које су отварале путеве дугог стваралачког трајања. Њена обележја су уравнотежен ритам распореда простора, сигурност конструктивног склопа, хармонија облика и волумена, површина и отвора по концепцијама позновизантијске а. Сасвим нове вредности су боја и рељеф на фасадама. Нова градитељска схватања исказују се већ на првим делима, на Раваници, гробној цркви кнеза Лазара и на Лазарици, његовом придворном храму. Моравској а. припадају још две владарске задужбине и низ властеоских цркава. Већим размерама се истичу Љубостиња кнегиње Милице и Ресава (Манасија) деспота Стефана Лазаревића, петокуполна црква, по просторном решењу слична Раваници. Својим каменим фасадама, поткровним фризом аркада и обликом двојних прозора подсећа на а. српских цркава XIII в. Из низа споменика Моравске Србије могу се, као добро очуване и репрезентативно изграђене, издвојити Неупаре, Велућа, Руденица и Каленић који на најбољи начин представљају зрела остварења позносредњовековне српске византијске а. Под непосредним утицајем моравске а. саграђено је крајем XIV и у првим деценијама XV в. више цркава на Скадарском језеру (Горица – Бешка, Морачник, Старчево). Изградња и развитак градова доживљавају прави полет. Крушевац се развија у утврђено средиште власти Лазареве кнежевине; Смедерево, које се гради пред губитак државне самосталности, постаје престоница деспотовине и једна од највећих тврђава тадашње Европе. У старим градовима, у Новом Брду и Београду, престоници деспота Стефана Лазаревића, настају нове палате, цркве и друга здања. Подижу се и мањи утврђени градови још увек познати само по недовољно истраженим остацима. Велики поремећаји изазвани турским освајањима и коначни слом српске државне самосталности (1459) зауставили су сав културни рад. После краћих или дужих прекида градитељско стварање се наставља и траје до краја XVII в., до великих турско-аустријских ратова. Грађење цркава и манастира предузима се под окриљем цркве чији поглавари и високо свештенство преузимају улогу ктитора. Истовремено се круг ктитора проширује личностима из редова племенских кнезова, нижег свештенства, занатлија и сељака. Градитељски рад се остварује на просторној територији Пећке патријаршије. Целокупно уметничко и градитељско стварање Срба под турском влашћу почива на средњовековној традицији и истрајава у настојању да очува све што је наслеђено. Манастири и цркве граде се по средњовековним узорима из којих се преузимају општи изглед грађевина, највећи број архитектонских облика и типови конструкције. Тако је у области северно од Саве и Дунава, посебно на Фрушку гору, пренето у сакралну а. просторно решење цркава тзв. Моравске школе, карактеристични триконхосни план (Крушедол, Хопово и др.). Враћање рашкој традицији, једнобродној куполној цркви, довело је до велике обнове рашког градитељског стила у многим крајевима. Међу многобројним споменицима посебно се издвајају Св. Тројица под Овчаром, Благовештење под Кабларом, Троноша, Пустиња, Тавна и Мајсторовина. На споменицима у Далмацији и Босни, у којој се подижу и цркве рашког и моравског плана (Озрен, Папраћа, Моштаница), остварено је својеврсно решење код којег се на средини наоса конструише купола са ступцима, што представља неку врсту уписаног крста с куполом (манастирске цркве Крупе, Крке, Рмња, Гомионице). За црквено градитељство југозападних делова територије обновљене Пећке патријаршије карактеристична је изградња тробродних базилика монументалних размера (Тврдош, Цетињски манастир, Пива, Никољац), као и стварање и широка распрострањеност типа једноставне засвођене цркве са прислоњеним луковима (Св. Тројица код Пљеваља, Завала, Житомислић и др.). На старим територијама (Косово, Метохија, долина Ибра), где трају велика градитељска дела из доба државне самосталности, пре-дузимају се обнове значајног опсега (Пећка припрата Грачанице, црква у Будисавцима), као и грађење малих једнобродних цркава крајње скромне обраде. У средњовековним манастирима, монашким насељима особене просторно-архитектонске структуре, посебан део чинили су објекти секуларне намене. Они су били подизани дуж снажних зидова који су затварали простор манастира. У тим грађевинама, зиданим каменом или каменом и опеком, налазиле су се просторије за становање: монашке ћелије, одаје за владара и црквене достојанственике, као и просторије за смештај манастирских гостију. По правилу су се налазиле на спратовима манастирских здања. У приземљу су биле смештене различите врсте остава (храна и др.) и радионице, међу којима и преписивачке (скрипторији). Посебне просторије служиле су за манастирске библиотеке, болнице и страно-пријемнице намењене старим и оболелим посетиоцима манастира. Као самостални објекти, чијој изградњи је посвећивана посебна пажња, подизане су трпезарије намењене заједничким обедима монашке заједнице. Непосредно уз њих налазиле су се кухиње. Највећи број манастирских трпезарија има у основи облик издуженог правоугаоника с полукружном или вишестраном апсидом на једној од краћих страна, у којој је смештен игумански сто. Уз дуже стране трпезарије постављени су столови и клупе за седење. А. секуларних манастирских објеката мање је позната у односу на сакралне, с обзиром на то да су они сачувани или делимично или као знатно измењене целине. Слику о њиховом првобитном изгледу употпуњују подаци у писаним историјским изворима.

Марица Шупут

XVIII в. – прва половина XX в. Српску а. у XVIII в. обележио је коренит заокрет у схватању стила, чији је основни циљ било очување стваралачког континуитета по цену одрицања од устаљених мерила традиционалног српско-византијског градитељства. У српским земљама под аустријском и млетачком управом одвијао се процес постепене европеизације сакралног и профаног неимарства, прилагођен законским нормама и идеолошкој контроли. На територијама под отоманском влашћу, због строжијих стега и веће оскудице, остварен је знатно скромнији помак у техничкој и естетичкој сфери грађења. Ипак, фактор који је симболично спајао градитељске амбиције српских наручилаца на различитим територијама, била је идеологија историзма, којом је одржавана свест о потреби опстанка угрожене националне уметничке културе. Она је омогућила да се оствари квалитативно неуједначен континуитет грађења у областима са обе стране Саве и Дунава, па и упадљиви успон у крајевима где су економски еманципованијем српском становништву били дозвољени амбициознији подухвати. Систематско мешање аустријских власти у грађење српских цркава на територији Царства, засновано на дубљој историјској вези са истоветним ометањем грађења на просторима под турском управом, није зауставило обнову националног монументалног градитељства. Продуктивна и уметнички најуспешнија градитељска активност остварена је у српској сакралној а. током друге половине XVIII в. на подручју Фрушке горе и Сремских Карловаца, подстакнута почетком повлачења Турака из Подунавља. Већина старијих манастирских цркава се обнавља и употпуњава звоницима у барокном стилу, а део грађевина добија барокну фасадну обраду и декорацију. Задржана је традиционална једнобродна концепција простора подељеног на припрату, наос и олтар, с певницама правоугаоног или полукружног облика, кубетом над пандантифима постављеним на пресеку укрштених осовина. Међу новим црквама на подручју Карловачке митрополије, осим већине барокних, подигнут је и мањи број цркава у духу традиционалне концепције са упадљивим сећањима на задужбине моравске Србије. Крајем XVIII в., као и почетком следећег, у војвођанским крајевима с познобарокним стилом све чешће се мешају елементи актуелног класицизма. Увођењем вишегласног хорског певања певнички простори у градским и сеоским црквама губе на значају у корист пространих хорских галерија над припратом. На територијама под турском управом углавном се граде брвнаре, скромни манастирски конаци и обнављају храмови из позног средњовековног периода. У млетачкој Далмацији и Боки Которској, уз грађење камених црквица са сећањима на романику и готику, јачају барокне тежње у обликовању палата и богомоља. У устаничкој и постустаничкој вазалној Кнежевини Србији оријентално-балкански стил дуго је представљао преовлађујуће опредељење српске политичке елите, решене да готово у свему подража-ва Турке. У профаној а. оријенталних варошица доминирају објекти са дрвеном бондручном конструкцијом, испуњеном ћерпичем и с крововима од ћерамиде. Стожерне тачке живописних насеља постају конаци устаничких старешина, међу којима се издвајају резиденцијалне целине кнеза Милоша Обреновића. Њих подижу водећи домаћи неимари – хаџи Никола Живковић, Никола Ђорђевић и Јања Михаиловић. Карађорђев град у Тополи, током Првог устанка највећи урбанистичко-архитектонски подухват у Србији, временом губи на значају. Главни центри политичке моћи – Крагујевац, а потом и Београд – постају средишта градитељске делатности, у којима се од 1841. организује и високошколска настава а. Прелазни традиционално-класицистички стил крајем четврте и почетком пете деценије прераста у чисти класицизам европске провенијенције. У црквеном неимарству још увек се мешају каснобарокни и класицистички елементи (Успенска црква у Панчеву, Саборна црква у Београду), понегде употпуњени и реминисценцијама на средњовековно моравско градитељство (придворна Топчидерска црква). Средином XIX в. преовлађује романтизам као најраспрострањенији стил, популарнији од класицизма, јер је јавност подсећао на српску средњовековну а. Окренути световима маште и историје, градитељи епохе романтичарског историзма развијају два тока – интернационални (Очна клиника у Београду, хотел ,,Старо здање" у Аранђеловцу, цркве у Великом Градишту, Гроцкој, Обреновцу и др.) и једнонационални, изразито српски обојен, са препознатљивим елементима националне средњовековне а. Романтичарски неусиљени интернационални еклектицизам главни израз достиже у репрезентативном београдском Капетан Мишином здању (1863, аутор Јан Неволе), инспирисаном концепцијама бечког Рундбогенстила. Иницирана у делима тајфе (групе) Дамјанов, национална варијанта српског романтизма свој прочишћени академски облик поприма у неовизантијским грађевинама ученика бечког проф. Теофила Ханзена ‒ Светозара Ивачковића, Душана Живановића, Владимира Николића и Јована Илкића. У последњој четвртини века у урбанистички трансформисаним српским градовима развија се домаћа варијанта средњоевропске академске а., утемељена на утицајима ауторитативних високошколских центара – Беча, Будимпеште, Минхена, Карлсруеа, Берлина и Цириха. У првој фази српског академизма преовлађују строже концепције нормативног еклектицизма са доминантним неоренесансним предилекцијама (Народно позориште и Стари двор Александра Бугарског, стамбено-пословне палате Константина Јовановића, Министарство правде Светозара Ивачковића у Београду), да би у другој фази (1900−1914) до изражаја дошли слободнији, мање хијерархизовани методи компоновања и декорисања, у којима се јављају и елементи барока, рококоа, класицизма и сецесије. Доминацији академизма допринела је и све наглашенија специјализација наставе а. Са друге стране, у црквеној и меморијалној а., као и у грађењу приватних кућа, опстаје савремена варијанта националног стила, све чешће обогаћивана декоративним и композиционим мотивима сецесије. Закаснелом романтизму и академизму почетком XX в. прикључује се и домаћа варијанта сецесије, изражена у два облика – интернационалном и националном. Увезена из Беча као готова пројектантска доктрина, она никада није постала званичан државни и школски стил, него омиљена тема младих неафирмисаних градитеља, подржаних од стране слободоумних предузетника. Најзначајнији пример интернационалног смера српске сецесије, београдски хотел ,,Москва" Јована Илкића, обележен је снажним утицајима санктпетербуршке рецепције тог значајног светског правца. У периоду између два светска рата, карактеристичном по динамичном културном миљеу идеолошки подељене вишенационалне југословенске заједнице, српска а. се развијала кроз више симултаних стилова – закаснела сецесија, српско-византијски и југословенски стил, фолклоризам, арт-деко, академизам и модернизам. У трећој деценији још увек преовлађује академизам као званичан државни стил, потпомогнут стручним ангажовањем руских академиста емиграната Краснова и Баумгартена. Црквено неимарство у том раздобљу доживљава велики процват након векова принудног заостајања. Започиње изградња два најмонументалнија национална храма – св. Саве (Александар Дероко и Богдан Несторовић) и св. Марка (Петар и Бранко Крстић) у Београду. Национални стил у сакралној и профаној а. свестрано развијају Момир Коруновић, Драгутин Маслаћ, Петар Поповић и Александар Дероко, док се млади градитељи модернистичког усмерења удружују у Групу архитеката модерног правца (1928−1934). Амбициозан програм изградње јавних здања у различитим крајевима нове државе подразумевао је кључни утицај београдских архитеката у обликовању регионалних центара као што су Скопље, Цетиње, Бањалука, Ниш, Нови Сад и Крагујевац. У четвртој деценији модернистички покрет преузима примат у стамбеној и јавној а., у чему долазе до изражаја концепције Милана Злоковића, Бранислава Којића, Душана Бабића, Јана Дубовог и урбанистичке идеје Николе Добровића. Квалитативну превагу на отвореној сцени модернизам обезбеђује антологијском трилогијом најдаровитијег српског градитеља новијег доба – Драгише Брашована (Команда ратног ваздухопловства у Земуну, Бановина у Новом Саду и Државна штампарија у Београду). Лидери академског правца, Милутин Борисављевић, Светозар Јовановић и Димитрије М. Леко, у последњим предратним годинама невољно прихватају методе београдског модернизма што је принудно, у потрази за послом, учинила и већина осталих српских градитеља.

Александар Кадијевић

Друга половина XX в. У годинама које су уследиле непосредно после II светског рата у а. су по други пут у XX в. оживљене традиционалне фолклористичке идеје, посебно на многобројним пројектима сеоских домова културе. На пољу изградње значајних јавних објеката и даље је остао присутан захтев за монументалним изразом, те је тај стил у 50-им годинама још увек доминирао архитектонском сценом Србије, што је кореспондирало како са а. претходног, ратног периода, тако и с новим утицајима совјетске а. Година 1947. је веома плодна у изградњи значајних јавних објеката. Саграђена је палата Савезног извршног већа, коју су пројектовали хрватске архитекте Антон Улрих, Владимир Поточњак, Златко Најман и Драгица Перак, а пројектне адаптације извршио је Михајло Јанковић. У периоду 1947−1961. Лавослав Хорват пројектовао је хотел „Југославија" на Новом Београду, као и зграду Савезне привредне коморе на Теразијама (1959). Током 50-их година у потпуности нестају утицаји социјалистичког реализма у а. Последњи значајан пример тог стила оличен је у згради Дома синдиката на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића) у Београду, коју је пројектовао некадашњи Ле Корбизјеов сарадник Бранко Петричић. У послератном периоду значајан је утицај Ле Корбизјеа, како на плану а. тако и на плану урбанизма. На згради Војне штампарије (Штампарско издавачко предузеће „Србија", 1950−1953) Милорада Мацуре види се јасан утицај Ле Корбизјеових пројеката. Исти утицај носе и два објекта на Теразијама које је 50-их саградио архитекта Владета Максимовић. То су зграда Југословенске књиге са Безистаном и зграда Инвестиционе банке. Средином 50-их година Владета Максимовић је заједно с Милорадом Пантовићем и инжењером Бранком Жежељем победио на конкурсу за нови Београдски сајам. После „разраде" тог конкурсног решења реализован је комплекс модерних полулоптастих хала покривених љускастом конструкцијом. Крајем 60-их и почетком 70-их година на српској архитектонској сцени присутне су четири генерације архитеката. Ону најстарију предводио је Никола Добровић својим комплексом зграда Државног секретаријата Народне одбране у Београду, који је изграђен у периоду 1954−1963. Драгиша Брашован у том периоду гради монументалне објекте – Пошту у Новом Саду и Робну кућу у Чачку – у духу касног модернизма. Још су активни и Милан Злоковић, Димитрије М. Леко, Станко Клиска, браћа Бранко и Петар Крстић, Бранислав Којић, Миливоје Тричковић, Александар Дероко, који се стилски окрећу новим временима, али с релативно малим утицајем на развој српске а. На архитектонској сцени изразито је присутна тзв „прва послератна генерација", која у периоду 1955−1965. заузима све битне позиције на пољу а., али и политике. Почетком 60-их на Архитектонском факултету у Београду основан је стручни часопис Архитектура, урбанизам. На српској архитектонској сцени 70-их година присутне су трећа и четврта генерација архитеката. Стојан Максимовић, под великим, али закаснелим утицајем Лудвига Миса ван дер Роја, гради ресторан на Ушћу у Београду. Петар Вуловић гради зграду банке у Макарској. Оба објекта представљају покушај „европеизације" српске а. У исто време, најзначајнија дела граде Богдан Богдановић, Иван Антић и Алексеј Бркић. Они су били представници индивидуалистичке струје у а. и сваки понаособ представљао је јединственог аутора који је трагао за личним архитектонским изразом, независно од светских токова и актуелних стилских тенденција. Појава Богдана Богдановића на архитектонској сцени Србије подједнако је значајна колико за а. толико и за скулптуру. Током 50-их он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Иван Антић се афирмисао као изражајан архитекта. Најзначајнији његови објекти су Музеј савремене уметности у Београду (1961−1965) и Музеј у Шумарицама у Крагујевцу (завршен 1975), оба пројектована у сарадњи са Иванком Распоповић. Четврту генерацију предводе крајем 60-их година Милан Лојаница, Боривоје Јовановић и Предраг Цагић, првенствено својим пројектом стамбеног комплекса Јулино Брдо у Београду. Међу значајним српским архитектима те генерације који раде изван Србије јесте и Стојан Максимовић. Он је 1976. завршио пројекте за комплекс Сава центар и хотел „Интерконтинентал" у Београду. Током 70-их година на архитектонској сцени Србије ствара и самосвојни аутор Михајло Митровић. Већ почетком 60-их он је у Београду саградио неколико стамбених објеката који су композиционим и стилским карактеристикама привукли пажњу стручне јавности. Крајем 60-их година у српској а. се уочавају и значајни помаци у градњи пословних зграда, у којој преовлађује функционализам. Радивоје Томић пројектује Дом Савеза инжењера и техничара Југославије (1961−1969). Угљеша Богуновић и Слободан Јањић пројектују Пословну зграду „Политика" (1967−1969), а Петар Вуловић пословну зграду Службе друштвеног књиговодства у Бранковој улици у Београду (1967−1969). Олга Дивац пројектује подземне пешачке пролазе у Београду, а Владислав Ивковић, Душанка Менегело, Софија Палигорић-Ненадовић, Надежда Филипон-Трбојевић и Весна Матичевић пројектују Пристанишну зграду аеродрома „Београд" (1961). У периоду 70-их у Београду се издваја неколико група аутора који су радили на плану стамбене а. Ти аутори су били творци и носиоци тзв. „Београдске школе становања", односно „београдског стана", а значајно су у том погледу унапредили теорију и праксу изградње у свим срединама савезне државе. Међу значајним представницима развоја београдске стамбене а. налазе се: Мате Бајлон, Урош Мартиновић, Илија Арнаутовић, Бранислав Миленковић, Бранко Алексић, Иван Тепеш и Велимир Гредељ, Милан Лојаница, Боривоје Јовановић, Предраг Цагић, Миленија и Дарко Марушић, Александар Стјепановић, Бранислав Караџић, Слободан Дрињаковић, Божидар Јанковић, Љиљана и Драгољуб Бакић, Зоран Жунковић, Михајло Живадиновић, Стојан Максимовић, Милосав Митић, Михајло Чанак, Михајло Митровић, Мирослав Јовановић, док је у Ужицу градио Станко Мандић. Средином 70-их година истиче се група тада младих архитеката, коју чине Мустафа Мусић, Марјан Чеховин, Дејан Давид Ећимовић, Слободан Малдини и Стеван Жутић. Они су деловали као група „МЕЧ", која је начинила први помак према тада насталим утицајима постмодернизма у а. Крај XX в. у српској уметности прате две основне тенденције у култури, па, сходно томе, и на пољу а.: свеопште присуство и готово владавина кича, с једне стране, и неми протест културне и стручне јавности, с друге. Међу малобројним архитектима старије генерације који су сачували свој ауторски интегритет, вредни су помена: Боривоје Јовановић са својим хотелом „Селтерс" код Младеновца, Михајло Митровић са храмом св. Василија Острошког у Београду, Милан Лојаница са пројектом стамбене зграде на Булевару краља Александра у Београду (1990−1996), Спасоје Крунић с пројектом Меморијалног дома на Равној Гори (1998), а заједно са Слободаном Рајовићем са пројектом пословног центра у Кнез Михајловој улици (1990−1995), Дарко и Миленија Марушић са пројектом стамбене зграде на Булевару краља Александра (1990−1991), Светислав Личина са пројектом пословне зграде „ЈИНПРОС" у Београду (1992−1998), Марио Јобст са пројектима „Пословне зграде ЈАТ" и бензинском станицом „Југопетрол" на Новом Београду (1992), Бранислав Митровић с пројектом стамбене зграде у Кумановској улици у Београду, Василије Милуновић с пројектом Пословне зграде МПЦ у Београду, Миодраг Мирковић с пројектом пословне зграде „Прогрес" у Кнез Михаиловој улици у Београду (1990–1996). На архитектонску сцену у Србији долазе нове, младе генерације архитеката, међу којима су значајни: ауторска група „АГМ" са својим пројектом управне зграде комплекса национално референтних лабораторија за безбедност ланца исхране и банка биљних гена РС, Зоран Радојичић и Дејан Миљковић с пројектом зграде Југословенског драмског позоришта у Београду, Владимир Лојаница с пројектом Хотела „Holiday Inn" у Београду, Александар Вуја и Дејан Милетић.

Слободан Малдини

ЛИТЕРАТУРА: G. Millet, L`ancien art serbe, Les églises, Paris 1919; Ђ. Бошковић, Основи средњовековне архитектуре, Бг 1947; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1953; Ђ. Бошковић, Архитектура средњег века, Бг 1957; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; З. Маневић, „Новија српска архитектура", у: Српска архитектура 1900–1970, Бг 1972; C. Mango, Architettura bizantina, Venezia 1974; R. Krautheimer, Early Christian and Byzantine Architecture, Harmondsworth 1975; З. Маневић, „Јучерашње градитељство", Урбанизам Београда, 1979, 53–54; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Бг 1981; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти. 1459–1690, Бг 1984; Ж. Шкаламера, Сецесија у српској архитектури, Бг 1985; З. Маневић и др., Архитектура XX вијека, Бг–Зг–Мостар 1986; М. Чанак-Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба I, Бг 1986; М. Чанак-Медић, Архитектура Немањиног доба II, Бг 1989; С. Поповић, Крст у кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, Бг 1994; М. Чанак-Медић, О. Кандић, Архитектура прве половине XIII века, I, Цркве у Рашкој, Бг 1995; М. Чанак-Медић, Архитектура прве половине XIII века, II, Цркве у Рашкој, Бг 1995; В. Ј. Ђурић, Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку, I–II, Бг 1997; A. Kадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Бг 1997; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1997; В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Бг 1998; В. Кораћ, Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју, Бг 2003; М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, од историцизма до другог модернизма, Бг 2003.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)