АУСТРОУГАРСКА МОНАРХИЈА

АУСТРОУГАРСКА МОНАРХИЈА, настала је државноправним уговором (нагодбом) склопљеном између Аустрије и Угарске 1867. Тим уговором дотле јединствена Аустрија подељена је на два дела, на Аустрију, или Цислајтанију, коју су чиниле Горња и Доња Аустрија, Тирол с Форалбергом, Штајерском, Корушком, Крањском, Горицом, Градишком, Трстом, Истром, Далмацијом, Чешком, Моравском, Шлеском, Галицијом и Буковином, и на Угарску, или Транслајтанију, у чији састав су ушле Мађарска са Седмоградском, Хрватска и Славонија. Уговором је прихваћен дуалистички систем, па се држава Хабзбурга после тога називала и двојном монархијом. До нагодбе из 1867. дошло је зато што Бечки двор, Хабзбурзи и Немци Аустрије после револуције 1848/49. нису више били у стању да очувају јединство вишенационалне монархије. После револуције 1848/49. покушали су да учврсте власт и стабилизују земљу крутим централистичким системом. Да тај систем није уродио плодом показао је рат из 1859. с Пијемонтом и Француском Наполеона III, када је Аустрија претрпела тешке поразе у Ломбардијској низији у биткама код Мађенте и Солферина. Поред војничког слома, Аустрија је тада доживела и финансијски крах, па се земља нашла у тешкој кризи, утолико пре што су Мађари у свом делу државе, незадовољни стањем у земљи, испољили право револуционарно расположење. Тражећи излаз из кризе у коју је запала држава, Франц Јозеф I колебао се између федеративног и централистичког државног уређења. Октобарском дипломом од 20. X 1860, цар је у Угарској и Хрватској вратио устав, али је већ Фебруарским патентом из 1861. наговестио повратак централизму и германизацији. Кад тај нови експеримент сa централизмом и министром Шмерлингом није успео, цар је 1865. сменио Шмерлинга и започео сарадњу с присталицама федерализма. Та сарадња прекинута је аустро-пруским ратом из 1866. и тешким поразом Аустрије у бици код Краљевог Градца (Садове). После тог пораза Аустрија је изгубила трку око водеће улоге у Немачком савезу, била је принуђена да Пијемонту, као савезнику Пруске у поменутом рату, уступи Млетачку област, и да пристане на споразум са Мађарима под условом да се држава преуреди на основама дуализма. На тај начин, поделом државе и поделом власти с најјачом нацијом, Немци Аустрије постали су господари у западном, а Мађари у источном делу државе. Са своје стране, Мађари су 1868. склопили нагодбу са Хрватском, која није одговарала хрватским националним интересима, него интересима однарођене бивше феудалне аристократије. Завођењем дуализма задовољени су интереси немачког либералног грађанства и мађарске велепоседничке аристократије. Њиме су највише били погођени словенски народи (Чеси, Словаци, Пољаци, Украјинци, Срби, Хрвати и Словенци, али и Румуни) који су чинили више од 50% целокупног становништва. Због тога су повели борбу за своја национална права, која се из године у годину све више заоштравала и давала печат политичком животу Монархије. Врло брзо испољене су и тешко премостиве супротности између Беча и Будимпеште, па су дуалистички систем и читаву државу унутрашње супротности почеле слабити и разједати. Иако је Аустроугарска на Берлинском конгресу 1878, уз помоћ Немачке, добила право да окупира БиХ, а 1908. да анектира те покрајине, њеном опстанку ближио се крај. До њега је дошло свршетком I светског рата, када су се из њеног састава издвојиле Чешка, Пољска, јужнословенске земље и Мађарска, а Аустроугарска, поражена у рату, била принуђена да 3. XI 1918. потпише капитулацију. Кад је Мађарска, још пре тога, 3. X 1918. прогласила своју независност и прекинула династичке везе са Хабзбурзима, истог дана проглашена је и Аустријска република. Тим актима престала је да постоји Аустроугарска, а цар Карло, који је наследио Франца Јозефа, био је присиљен да абдицира 11. XI 1918.

ЛИТЕРАТУРА: G. Beksics, A dualismus története, közjogi értelme és nemzeti törekvéseink, Budapest 1892; R. Joseph, Das österreichische Staats-und Reichsproblem, I, II, Leipzig 1920, 1926; H. Hugo, Die Geschichte Österreichs, II, Graz–-Wien–Köln 1953; Magyarország története, II, Budapest 1964.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)