АЕРОДИНАМИКА

АЕРОДИНАМИКА (грч. hvr: ваздух, duvnami": сила), научна дисциплина о струјању ваздуха и узајамном деловању ваздуха и тела која се у њему налазе или се кроз њега крећу. У ширем смислу обухвата и науку о струјању осталих гасова. Познавање аеродинамичких сила које се том приликом стварају и дејствују на летелицу омогућава усавршавање спољног облика ваздухоплова и побољшање његових летних способности, те се оправдано сматра теоријским основом целе ваздухопловне технике. А. се може поделити на више начина. Најчешћа подела је на основу домена карактеристичних брзина струјања. При томе се, као параметар, обично користи Махов број M, тј. однос брзине струјања и брзине звука. Класична а. подразумева четири области (наведене границе су приближне): подзвучно-нестишљиву област (M<0.3) у којој се ваздух практично понаша као нестишљив флуид (спортска и лака авијација); подзвучно-стишљиву област (0.3<M<0.8) у којој су ефекти стишљивости ваздуха релевантни (комерцијални ваздушни транспорт); окозвучну област (0.8<M<1.4) у којој се обично воде савремене блиске борбе у ваздуху; надзвучну област (1.4<M<5) лета модерне ловачке авијације, ракета, пројектила итд. Појаве при M>5 представљају нову област, хиперзвучну а. у којој, по неким предвиђањима, лежи будућност транспорта XXI в. На изузетно великим висинама, практично на самом крају Земљиног атмосферског омотача где је ваздух веома разређен, јављају се појаве које проучава а. слободномолекуларних струјања. Такође, а. се може поделити и на: спољашњу, која се бави проблематиком опструјавања (летелица, возила, грађевинских објеката итд.) и унутрашњу, која се бави студијом струјања у затвореним каналима (аеротунелима, уводницима, млазницима, турбомлазним моторима и сл.). Све до XIX в. а. се развијала углавном у окриљу хидродинамике, док се у XX в., у научном смислу, развија као самостална дисциплина. Користећи раније усвојена знања у области струјања, развој а. у првоj половини XX в. окарактерисан је применом или теоријског или експерименталног приступа. У другој половини XX в., појавом брзих и снажних рачунара и развојем поузданих нумеричких алгоритама почиње развој и примена нумеричке а. Примена а. значајна је за обликовање летелица опште намене (комерцијални, транспортни и пословни авиони), роторкрафт летелица (хеликоптери и аутожири), аеростата (балони и дирижабли), ултралаких летелица (падобрани, параглајдери и микролетелице), летелица на људски погон, моторних возила, аутомобила, моторцикала, возова, жичара, ракета и ракетоплана, система за конверзију енергије (ветротурбине и гасне турбине), пропулзора (елисе, ротори, млазни мотори) и грађевинских објеката (мостови, облакодери, димњаци, куле за хлађење) итд. На Техничком факултету у Београду 1921. уведен је предмет Авијатика; међутим, школовање домаћих стручњака из области а. све до II светског рата одвијало се у иностранству, углавном у Француској (Мирослав Ненадовић, Светолик Пивко, Константин Вороњец). Катедра за ваздухопловство формирана је 1937. на Тех. ф. у Београду. Од тада се, уз стално осавремењавање и увођење нових предмета из области а., потребан кадар школује у Србији на Машинском факултету у Београду. Иако је ваздухопловна индустрија у Србији била више него плодна, експериментална испитивања свих авиона домаће конструкције до 1952. обављала су се у иностранству (углавном у аеротунелу Лабораторије „Ајфел" у Француској, али и у Пољској и Италији). Од тада је у Србији изграђен већи број експерименталних лабораторија (→ Аеротунел), тако да престаје потреба за аеродинамичким испитивањима у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пивко, Основи аеродинамичког обликовања ваздухоплова, Бг 1982.

Зоран Стефановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)