АРЕР, Максим

АРЕР, Максим (Arrer, Maximilianus), психолог, дипломата (Београд, 18. VIII 1871 – Београд, 19. XII 1936). Студирао у Београду, Бечу и Лајпцигу. Докторирао 1896. код Вилхелма Вунта, оснивача прве психолошке лабораторије у свету. Његова дисертација под насловом „О значају конвергентних и акомодативних покрета за опажање дубине", објављена у Вунтовом часопису Филозофске студије, била је запажена и коментарисана у стручним круговима. Зачетник је експерименталне психологије у Србији. По повратку у земљу 1897. запослио се као наставник у Другој београдској гимназији и добио место доцента на Великој школи, где је школске 1897/98. предавао психологију. Наредне године у Архиву за философију, педагогију и друштвене науке објавио прилог о историји експерименталне психологије и приказ психолошког конгреса у Минхену. Један је од оснивача и први председник Философско-педагошког друштва (1898). Напустио је место доцента на Великој школи и отишао у дипломатску службу у српски конзулат у Будимпешти, а касније у посланство у Бечу.

ДЕЛО: Психолошки списи, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: И. Марић, „Загонетни Максим Арер", Источник, 2002, 41.

Дејан Тодоровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)