АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА

АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА, најважнија и најстарија српска астрономска институција за систематско посматрање и проучавање васионе. Астрономска и метеоролошка опсерваторија основана је и почела с радом 1887. у Београду у Провизорној опсерваторији (данас угао улице Војводе Миленка и Светозара Марковића), а 1891. се преселила у сопствену зграду, данашњу Метеоролошку опсерваторију у Карађорђевом парку. Управник установе био је Милан Недељковић од 1887. до 1924, изузев у периоду 1899–1900, када је управљао Ђорђе Станојевић. За време аустроугарске окупације, у I светском рату, Опсерваторију је водио Виктор Конрад из Беча. Приликом бекства из Србије, Аустријанци су однели или уништили све инструменте. Милан Недељковић је успео да на име ратних репарација набави у Немачкој телескопе (→ Астрометрија) и пратећу опрему за нову опсерваторију. Инструменти које је набавио били су једина посматрачка база Опсерваторије, иако су неке у II светском рату однели Немци, два су пребачена у Љубљану, два у Загреб, а неки мањи нису постављени. Опсерваторија се 1924. поделила на две катедре, Метеоролошку и Астрономску. На чело А. о. 1925. постављен је Војислав Мишковић, који преузима и Катедру астрономије. Он је 1929. добио средства за изградњу нове, модерне опсерваторије на брду Велики Врачар, које од тада, као и читав део града, носи назив Звездара. Нову А. о. пројектовао је Јан Дубови, а грађевински радови извођени су 1930–1932. Мишковић је уз помоћ Милорада Протића 1936. организовао Службу малих планета и посматрања Сунца.

Од 1948. до 1951. директор Опсерваторије био је Милутин Миланковић. Перо Ђурковић организовао је 1951. Службу двојних звезда која касније постаје група. Те године Василије Оскањан установљава Службу променљивих звезда, а придружују му се Александар Кубичела и Јелисавета Арсенијевић. У почетку се развија фотометрија еруптивних звезда, а после 1959. почиње рад у области полариметрије еруптивних звезда. Формално, Група за астрофизику основана је 1960. Директори Опсерваторије били су В. Мишковић (1951‒1954), М. Протић (1956–1960), Василије Оскањан (в. д. директора 1960–1964; директор 1964–1965), Перо Ђурковић (1965–1970), М. Протић (1971–1975), Милан Мијатов (в. д. директора 1975–1977; директор 1977–1981), Миодраг Митровић (1982–1989), Иштван Винце (1990–1993), Милан С. Димитријевић (1994–2002) и Зоран Кнежевић (од 2002). Реорганизација унутрашње структуре Опсерваторије извршена је 1994, тако да се формирају Одсек за астрофизику, Одсек за динамичку астрономију и Одсек за астрометрију. Од 2002. нова организација прилагођена је пројектима које финансира надлежно Министарство. Научна истраживања обухватају проучавање утицаја сударних процеса на спектре астрофизичке плазме, астрофизичку спектроскопију вангалактичких објеката, гравитациона сочива, физику звезда и Сунца, динамику небеских тела, системе оваквих објеката и њихових популација, тела Сунчевог система, односно сателите планета, мале планете (астероиде) и комете, интерферометрију и спектрофотометрију звезда, интеракцију и еволуцију гасовите и звездане компоненте галаксија, хемију Галактичких и вангалактичких молекуларних облака, космологију, астробиологију и историју, те епистемологију астрономије и сродних наука.

ЛИТЕРАТУРА: J. Арсенијевић (ур.), Сто година Астрономске опсерваторије у Београду, Бг 1989; М. С. Димитријевић, „Астрономија у Србији у XX веку", у: Српски астрономи у индексу научних цитата у XX веку, Бг 2005; М. Ђокић, Документи Астрономске опсерваторије Универзитета у Београду од 1925. до 1941. године, Бг 2007; Ж. Мијајловић, „Астрономска станица на Видојевици", у: Развој астрономије код Срба, IV, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)