АНЂЕЛИ

АНЂЕЛИ, династија која је владала византијским царством 1185–1203. Почетком XII в. припадала је средњим круговима византијске ариcтократије. Свој успон дугују браку Константина Анђела с најмлађом ћерком цара Алексија I Комнина, Теодором. Тиме су постали сродници царске породице и значајно се уздигли у хијерархији византијске елите. Први цар из династије А. био је Исак I Анђео (1185−1195; 1203). Дошао је на власт након побуне против цара Андроника I Комнина, у време када је моћ државе значајно опала, а царство било угрожено и од ојачалих италијанских градова–држава и од својих северних суседа – рашког великог жупана Стефана Немање и новостворене бугарске државе браће Петра и Асена. Након неколико година борбе цар Исак Анђео је успео да 1190. порази Стефана Немању у бици код Мораве, али је био приморан да призна снагу младе срп-ске државе и да с њеним владаром склопи мир и пријатељство. Као залога склопљеног мира, Hемањин други син Стефан ожењен је Исаковом братаницом Евдокијом, ћерком царевог брата Алексија. Стефан је том приликом добио друго по реду византијско достојанство, титулу севастократора, што је имало великих последица на развој срп-ске династије Немањића и њихове државе, посебно од 1195. када је Алексије Анђео збацио брата Исака са престола и ослепио га, крунисавши се за цара. Алексије III Анђео (1195−1203) владао је ослоњен на узак круг својих следбеника, подстицан амбицијама своје супруге, Евдокије Каматирос. Својим превратом и начином царевања додатно је ослабио византијско царство, увевши га у притајени грађански рат, пошто су збачени и ослепљени Исак и његов син Алексије IV Анђео покушавали уз помоћ странаца да се врате на престо. То им је и успело 1203. уз помоћ Млечана и крсташа из IV крсташког рата, који су за обећану велику награду пристали да им помогну. Њихова власт, међутим, није потрајала дуго пошто млади Алексије IV није могао испунити своје обећање крсташима, јер је Алексије III Анђео побегао из Цариграда поневши са собом царску благајну. Ослепљени Исак је умро током њихове кратке заједничке владавине, док су Алексија IV збацили Цариграђани, незадовољни што је довео крсташку војску („Латине") под зидине престонице. У новој побуни Алексије IV је свргнут и убијен, а за цара је проглашен Алексије V Дука Мурзуфл, чија је владавина потрајала још краће јер су крсташи већ априла 1204. освојили Цариград и успоставили своју власт. Владавина династије А. представљала је завршетак једне тешке епохе у историји Византије. Док је Исак I Анђео успевао да делимично одржи снагу царства, царевање њeговог брата означило је пропаст породичног система владавине, успостављеног у време династије Комнина (1081–1185). Њихови даљи сродници наставили су да владају у грчким државама успостављеним након IV крсташког рата у Никеjи и Епиру.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Бг 1971.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959.

Влада Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)