АЕРОДРОМ

АЕРОДРОМ (грч. hvr: ваздух, drmo": пут, тркалиште), одређена површина на земљи или води (укључујући зграде, уређаје, инсталације и опрему) намењена, у целости или делимично, за долазак, одлазак и кретање ваздухоплова. Према врсти вазду-хоплова који га користи, а. може бити за авионе (на земљи, сл. 1, или на води) и за хеликоптере (хелидром на земљи или на издигнутом објекту, сл. 2). Класификују се према физичким карактеристикама главне полетно-слетне стазе (ПСС) и према опрем-љености. Према намени разврставају се на а. за јавни саобраћај (ваздухопловна пристаништа), за спортско и аматерско летење, за специјалне потребе (произвођача ваздухоплова, клиничко-болничких центара, центара за обуку летачког особља) и др.

А. може бити цивилни, војно-цивилни (мешовити) и војни. За пружање услуга из ваздуха у пољопривреди и шумарству, гашење пожара и др., користе се привредна летилишта. Први а. у данашњем смислу речи датира из периода између I и II светског рата. У почетку развоја ваздушног саобраћаја за слетање и полетање авиона коришћени су природно или вештачки заравњени и затрављени терени, релативно мање површине, који су могли да обезбеде потребну дужину за слетање и полетање авиона у свим правцима, зависно од тренутног смера ветра. Нагли развој ваздушног саобраћаја био је нужно праћен развојем технике пројектовања, градње и опремања а. Велики светски а. остварују годишњи саобраћај који се мери десетинама милиона путника: „Атланта" (око 80 милиона), Чикаго „О'Хара" (преко 70 милиона), Лондон „Хитроу" (60 милиона). У Дубаију се гради а. са шест ПСС и капацитетом од 120 милиона путника и 12 милиона т терета годишње.

Аеродромска проблематика је врло сложена и она се решава сарадњом стручњака из области грађевинарства, саобраћаја, архитектуре, електроенергетике, електронике, метеорологије, машинства и др. Прво летилиште на нашим просторима налазило се од 1910. у Београду на војном вежбалишту Бањица, где је 1912. подигнут и први хангар за авионе ангажоване у рату с Турском. Још једно летилиште изграђено је 1911. код Доњег града испод Калемегдана. Између Бежанијске косе и леве обале Саве отворен је 1927. а., са којег од 1928. полећу авиони домаћег „Аеропута". Данашњи а. „Никола Тесла" у Сурчину, 18 км западно од центра града, с ПСС дужине 3,4 км, отворен је 1962. Крајем 80-их година ХХ в. годишњи обим саобраћаја на њему прелазио је три милиона путника, док је у 2007. достигао 2,5 милиона. У току II светског рата Немци су изградили војне а. у Сомбору, Зрењанину и Ковину. Непосредно после рата почела је интензивна изградња војних а., од којих је већина касније дограђивана и оспособљавана и за потребе цивилног јавног саобраћаја (мешовити а.): Загреб – Плесо, Пула, Батајница, Мостар, Задар, Подгорица, Скопље, Ниш, Сарајево – Рајловац, Тузла, Бихаћ (са сложеним подземним објектима), Приштина (са подземним објектом), Лађевци, Церкље, Беране, Поникве, Удбина, Гламоч и Сјеница. Пројектовање и изградња ових војних а. изведени су у организацији Пројектног бироа Команде РВ и ПВО из Земуна. На већини ових објеката главни пројектант био је Петар Милојчић, грађевински инжењер.

Дејан Гавран; Василије Меденица

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)