АРАБИСТИКА

АРАБИСТИКА, наука која за предмет има арапски језик, књижевност и културу. Лингвистичка а. у Србији има дугу традицију, првенствено у педагошкој сфери. Арапски језик је током османске владавине предаван у муслиманским основним и средњим школама (XV−XVIII в.) на традиционалан начин, уз меморисање граматичких облика, често некорисне лексике и неразумљивих, сувопарних текстова. Општи предуслови за настанак оријенталистике код Срба, односно њене гране а., везани су за ослобођење Србије од османске власти и европеизацију, што је омогућило стварање неопходне дистанце према оријенталном наслеђу. Научна а. датира од 1926. када је на Филозофском факултету у Београду, захваљујући Фехиму Барјактаревићу, који је студирао и докторирао у Бечу, а тада већ био афирмисани европски оријенталиста, основанa прва универзитетска катедра те врсте на јужнословенским просторима – Семинар за оријенталну филологију. При оснивању Катедре он се определио за тада доминантни европски оријенталистички модел, цивилизацијски и културолошки структурисан, тј. за концепцију исламистичке оријенталне филологије, у оквиру које су се заједно изучавале а., туркологија и иранистика, концепцију која је, због утицаја исламске цивилизације на српску материјалну и духовну културу, остала за Србију трајно актуелна. Од 1960. постоји Катедра за оријенталистику у саставу тада формираног Филолошког факултета. На њој је формирана студијска група за арапски језик и књижевност, што је отворило нове развојне могућности а. Због политичке и економске повезаности Југославије с Блиским истоком расте занимање за арапски језик, као и потребе за арабистима преводиоцима, чему се постепено прилагођава и настава на тој студијској групи. Од краја 50-их година на Катедру пристижу нови сарадници: Х. Калеши (1953), који је први почео да се бави савременим арапским језиком, основао Одсек за оријенталистику (1974) и предавао арапски језик и на Универзитету у Приштини; Р. Божовић (1965), аутор првог уџбеника арапског језика код Срба (Сар. 1984); В. Симић (1965) и А. Ђулизаревић-Симић (1972), који су у наставу увели нове наставне садржаје и методе; Д. Танасковић (1971), аутор више радова из различитих области лингвистичке а. (контрастивна анализа арапског и српског језика, диглосија и билингвизам у арапском језику, арапска дијалектологија); А. Митровић (1983), аутор два модерна уџбеника арапског (Бг 1999, 2001). Д. Танасковић и А. Митровић су написали и прву српску универзитетску нормативну граматику арапског језика (Бг 2005). Сарајевски арабиста С. Јанковић аутор је првог академског уџбеника фонетике арапског језика у српској а. (Сар. 1987), више студија о диглосији у арапском, које су отвориле социолингвистички хоризонт српске а. и радова о системима транскрипције арапских речи у српском тексту. Сложена социолингвистичка реалност говорне заједнице арапског језика, у којој доминира врло изражена диглосија, тј. истовремена употреба два функционално и формално одвојена варијетета, „вишег" (ар. al-fushâ), писаног стандарда, јединственог за све Арапе, и „нижег" (ар. al-῾āmiyya), који обухвата регионалне дијалекте, отежава изналажење ефикасног наставног модела за арапски језик. Отуда је све до 80-их година ХХ в. у Србији, као и свугде у Европи, у настави арапског језика доминирао граматичко-преводни метод. Суштинско и далекосежно осавремењавање наставе арапског језика у Србији и хватање корака с европским и светским токовима у а., у смислу увођења адекватног педагошког материјала и методике наставе засноване на повезивању полова диглосије, започиње 90-их година. Реформом наставе из 2006, по угледу на европске академске арабистичке програме, универзитетска а. у Србији је повезана с многим сродним и граничним дисциплинама, првенствено са исламологијом. Тиме је и српска а. постављена на ефикасан и модеран наставно-научни модел.

Развој књижевне а. у Србији везан је за оснивање Катедре за оријенталистику на Фил. ф. у Београду (1926), где се арапска књижевност предавала од самог почетка. Координате развоја оријенталистике у Србији, а у оквиру ње и књижевне а., поставио је оснивач Катедре Ф. Бајрактаревић. Он је написао и у свету врло запажене радове о преисламској поезији: критичка издања дела преисламског песника Абу Кабира: „La Lāmiyya d'Abū Kabīr al-Hudalî" (Journal asiatique, 1923, CCIII) и „Le Dīwān d'Abū Kabīr al-Hudalî" (Journal asiatique, 1927, CCXI), као и студију Пејзаж у старој арапској поезији (Зборник у част Богдана Поповића, Бг 1929). Арапском књижевношћу бавили су се: Ф. Бајрактаревић, Х. Калеши, Р. Божовић, Д. Танасковић, В. Симић и др. О класичној и модерној арапској књижевности написано је више књижевно-историјских студија: М. Ђукановић, Р. Божовић, Арапска књижевност (Повијест свјетске књижевности 1, Зг 1982); Х. Калеши, „Нове појаве у савременој арапској поезији" (Савременик, 1965, 4) и „Модерна арапска приповетка и Махмуд Тејмур" (Сусрети, 1962, X, 9–10); Р. Божовић, „Неки видови песимизма у поезији Бадр Шакир ас-Сајаба" (АФФ, 1970, 10); В. Симић, „Омер Ибн Аби Рабиа: Пролегомена за једну библиографију" и „Вишезначност љубави у поезији Омер Ибн Аби Рабиа: покушај тематског одређења" (ФП, 1971, 9, 9; 1972, 10, 10); Д. Танасковић, „Аутобиографија Усаме ибн Мункиза" (ПОФ, 1976, 26). Р. Божовић се бавио и културно-књижевним везама Срба и Арапа (Арапи у народној песми на српскохрватском говорном подручју, Бг 1977). Р. Божовић, Д. Танасковић, С. Лештарић и други арабисти превели су већи број значајних дела арапске књижевности: романе арапског нобеловца Н. Махфуза, Сага о бедницима, Разговори на Нилу, Мирамар, Хиљаду и једна ноћ (Бг 1989--2000), аутобиографију Усаме ибн Мункиза Књига Поуке: сећање арапског витеза на бојеве са крсташима и змајевима (Бг 1984), већину дела Халила Џубрана Халила: Пророк, Пророков врт, Исус, син човечји, Луталица, Песак и пена, Плави пламен, Побуњени духови, Сломљена крила (Бг 1987–2000), романе и збирке кратких прича савремених арапских писаца: Т. Салиха Сезона сеобе на север (Бг 2000), А. Насира Најсрећнији човек на свету (Бг 2004), З. Тамира Атентат, Кисело грожђе, Смејаћемо се, Сви на колена, Зашто је заћутала река, Нојев позив (Бг 2000–2006). Састављено је и неколико антологија: Арапска поезија (Бг 1977), Класична арапска поезија (VI–XVII век), Савремена арапска поезија Истока, Савремена арапска поезија Палестине, Савремена арапска поезија Запада (Круш. 1979–1980), Антологија кратке арапске приче (Круш. 1976), Савремена арапска прича (Бг 2000).

ИЗВОР: Б. Нурудиновић, Библиографија југословенске оријенталистике, I–III, Сар. 1968, 1981, 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, „Наша арабистика и арапска граматика", ЖЈ, 1972, 14; Могућности, Сплит 1979, 8–9; Д. Танасковић, „Који арапски језик учити?", ФП, 1980, 18; „Југословенска оријенталистика између филологије и лингвистике", Радио Сарајево – Трећи програм, 1986, 14; J. Рамић, „Изучавање арапског језика код нас", ЗРИТФС, 1987, 2; A. Митровић, „Настава оријенталних језика на Београдском универзитету", Glossa, 1997, 3; „Седамдесет година Катедре за оријенталистику", у: Оријенталистика 70, Бг 1997.

Анђелка Митровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)