АГРОИНДУСТРИЈА

АГРОИНДУСТРИЈА, део укупне привреде који је повезан с пољопривредом. Њен најзначајнији чинилац је прехрамбена индустрија која у ширем смислу обухвата и производњу пића, производњу сточне хране и дуванску индустрију, као и занатску производњу прехрамбених производа. Прерада пољопривредних производа за исхрану у светским оквирима представља једну од најдинамичнијих индустријских грана, а заједно с примарном производњом она чини агрокомплекс који се разлаже на производњу индустријских утрошака за аграр, производњу аграрних сировина за производњу и прераду хране и производњу, промет и потрошњу финалних прехрамбених производа. У ширем смислу агрокомплекс обухвата и производњу средстава за производњу у пољопривреди и прехрамбеној индустрији и у последње време често се означава термином агробизнис. А. у привредној и друштвеној структури Србије има велик значај иако су уочљиве динамичке и регионалне разлике настале као резултат ресурсних карактеристика подручја, структурних карактеристика и регионалне ефикасности производње.

А., односно агрокомплекс у Југославији, развијан је углавном у оквиру сектора друштвене својине. Пре 1945. у Југославији је постојало осам пољопривредних добара, а њихов развој убрзан је Законом о пољопривредним добрима из 1946. и аграрним реформама 1945. и 1953, тако да се њихов број на почетку 50-их приближио хиљади а располагала су готово трећином укупних пољопривредних површина. Аграрна политика дала је овим добрима улогу основног сектора пољопривреде у којем ће се, применом савремених метода рада и научно-техничких достигнућа, остваривати крупна робна производња. Постепено, пољопривредна добра уврстила су у своју делатност и функцију прераде пољопривредних производа, као и њихов промет, и тако прерасла у пољопривредно-индустријске, односно агроиндустријске комбинате. Током развоја пољопривредних комбината њихов број се у периоду до почетка 70-их смањивао под утицајем интеграционих процеса, а затим повећавао све до друге половине 80-их година XX в.

С растом друштвеноекономске развијености опада значај пољопривреде у економској и друштвеној структури националне привреде, што потврђује и период од 1950. до 2000. До 1980. оствариван је интензиван друштвеноекономски развој који је у тој декади успорен, да би током 90-их уследио пад и заустављање развоја а. Учешће пољопривреде у друштвеном производу (д. п.) до средине 80-их нагло је опадало (са 41% у 1955. на 17% у 1985), а учешће а. је порасло (с 3,18% на 4,24%). Стагнација карактерише цео агрокомплекс у периоду од 1986. до 1990. Агрокомплекс је до почетка 90-их остваривао континуиран раст д. п., али је он био знатно спорији од раста укупне привреде. Разлог је, пре свега, у опредељењу ка убрзаној индустријализацији, као и примарној пољопривредној производњи и њеном споријем расту у односу на осталу привреду. Примарна пољопривреда је највећи обим производње достигла средином 80-их (табела 1).

Период од 1991. до 1993. обележили су почетак економске кризе, увођење санкција и хиперинфлација која је кулминирала 1993, а сузбијена 1994. У том периоду аграр се показао као најжилавији сектор, чиме је допринео ублажавању негативних дејстава санкција и опште кризе; његово учешће у д. п. је знатно порасло (табела 2).

Удео а. у друштвеном производу укупне привреде и индустрије се повећао. Производња је, и поред неповољних услова привређивања који су резултат првенствено економских санкција међународне заједнице, наставила раст. Допринос пољопривреде и а. укупној економској, политичкој и друштвеној ситуацији у овом периоду врло је значајан. У СРЈ учешће д. п. а. у укупној привреди у 2000. у односу на 1994. порасло је за само 0,18%, тако да је учешће а. у привреди у 2000. било 9,08%. Учешће д. п. а. у индустрији у том периоду кретало се 20,26%–26,64% уз тенденцију раста. У учешћу д. п. агрокомплекса у привреди уочавају се велике осцилације, с израженом тенденцијом пада: у 2000. учешће д. п. агрокомплекса (26,63%) ниже је за 3,0% него 1994. Међутим, исти показатељ у 1999. био је знатно виши (31,07%).

У Србији је средином 90-их било око 950 објеката (већег и средњег капацитета) за прераду пољопривредних сировина, као и већи број мањих у приватном власништву. Њихови капацитети и распоред били су различити: у Војводини су преовлађивали крупни капацитети прехрамбене индустрије и индустрије сточне хране, на Косову и Метохији натпросечна је била заступљеност дуванске индустрије, а у централној Србији највише је било фабрика за прераду воћа и поврћа. Ипак, у то време индустрија за прераду пољопривредних сировина прерађивала је свега око 50% укупне пољопривредне производње, док је тај удео у развијеним земљама износио око 70%.

Тенденција раста запослених у а. бележи се у друштвеном сектору до 80-их, док је у приватном тренд негативан. У 1990. број радника у привредним делатностима удвостручен је у односу на 1965. У 90-им годинама пад укупне економске активности праћен је и падом запослености. У 2000. у односу на 1994. смањен је број запослених у прехрамбеној индустрији, код производње пића и прераде дувана, док је једино код производње сточне хране остао на истом нивоу. Број запослених у пољопривреди опао је за 26,3%, а у агрокомплексу за 15,6% (табела 3, 4 и 5).

Пољопривредни ресурси којима је располагала Југославија као и непрестано улагање у развој и примену нових техника и технологија, утицали су на то да а. постане и буде „узданица југословенске економије". Снажна конкуренција на међународном тржишту пољопривредних и прехрамбених производа, као и мере протекционизма које су примењивале друге државе, утицали су на то да је и Југославија водила овакву политику. У структури агроиндустријске производње и њеном учешћу у извозу, Србија је била првенствено коришћена као сировинско подручје, док су друге републике, у првом реду Словенија и Хрватска, фаворизоване као извозници пољопривредно-прехрамбених производа. У првој половини 90-их аграрни извоз СРЈ био је већи од аграрног увоза, а у другој половини мањи, при чему се учешће аграра у укупном извозу кретало на нивоу од око 12–25%, уз значајне осцилације (табела 6).

Током прве половине прве деценије XXI в. а. је смањивала учешће у бруто домаћем производу укупне привреде, док се њено учешће у индустрији повећавало. У исто време смањивало се учешће пољопривреде, а и целог агрокомплекса (табела 7).

Значај а. и агрокомплекса у привреди Србије на почетку овог века још боље се види у робној размени с иностранством. За разлику од укупног великог дефицита, код производа а. и агрокомплекса оствариван је позитивни салдо робне размене, а покривеност увоза извозом код ових производа, посебно код а., далеко премашује просек (табела 8).

ЛИТЕРАТУРА: В. Васић, Путеви развитка социјализма у пољопривреди Југославије, Бг 1960; Основе програма и политике развоја села, пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије, Бг 1995;
З. Вујатовић-Закић, Аграрна економија, Бг 1995; М. Николић, З. Васиљевић, „Прехрамбена индустрија", Југословенски преглед, 1997, 2; Д. Симоновић, С. Ђекић, Економика пољопривреде, Ниш 1998; Дугорочна политика аграрног развоја СР Југославије, Бг 1999; М. Р. Милановић, Прехрамбена индустрија СРЈ, развој, производња, потрошња, квалитет, извоз, Бг 2002.

Предраг Вуковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)