АЛФАБЕТ

АЛФАБЕТ (грч. lfbhton), грчко писмо чији је назив настао спајањем имена првог и другог слова, алфа и бета. Има 24 слова, 17 консонантских и 7 вокалских. То је прво фонемско писмо, развијено на бази феничанског, које је, као и друга семитска писма, бележило само консонанте, што је био прелаз од силабичког ка алфабетском писму. На феничански извор указују форма слова, њихов редослед и називи. Адаптација феничанског писма праћена је и променама у графичком лику слова, неки консонантски знаци семитског писма постали су вокалски, док су одређенe графеме а. сасвим нове. До тих промена је дошло највероватније у периоду 800–750. п.н.е., будући да су најстарије потврде а. из периода 700–650. п.н.е. Најпре се писало с десна на лево или наизменице с десна на лево и с лева на десно, што је познато под називом boustrofhdovn („окрећући попут волова кад ору"), да би се затим усталио класични начин, с лева на десно. Постојале су две варијанте грчког писма: старија, мајускула (велика слова) и млађа, минускула (мала слова). Мајускула је имала два облика: старији, антички капитални, и млађи, унцијални. Старијим типом унцијале су писани рукописи почевши од IV в., а млађим од VI в. Минускула се појављује тек у IX в. Грчко писмо је основа за друга алфабетска писма: коптско, готско, јерменско, грузијско, латиницу, ћирилицу и посредно, преко латинског писма, за германске руне. Данас а. служи за математичку и уопште научну симболизацију.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Старословенски језик, Н. Сад 1975; М. Будимир, Љ. Црепајац, СТОIХЕIA ЕΛΛΗΝΙΚΑ, Бг 1986; Р. Бугарски, Писмо, Н. Сад 1996.

Јасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)