АУТОНОМАШИ

АУТОНОМАШИ, појединци, политичке странке и покрети који захтевају већи степен политичке аутономије одређеног региона или покрајине у држави. Непосредно после образовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. XII 1918) јавиле су се идеје о аутономном положају Војводине. Оне су се распламсале у политичким и уставним борбама у време доношења Видовданског устава 1921. Од тада, Војводина је, с различитим интензитетом, била у средишту политичких и уставних сукоба и нагодби. Издвајају се три главна аутономашка таласа. Први је од стварања Краљевине СХС до II светског рата, други од 60-их до 90-их година XX в. и, трећи, савремени, почевши од 2000.

У периоду између два светска рата носилац аутономаштва у Војводини били су извесни регионално оријентисани интелектуалци који су напустили идеју српства, као и у доброј мери однарођени грађански слој. У почетку, идеја о посебности Војводине није прерасла у заокружени политички програм. Њени носиоци су били Срби из Војводине, чланови и симпатизери Самосталне демократске странке. Јачање аутономашког покрета настаје повезивањем Самосталне демократске странке са Хрватском сељачком странком, тј. са стварањем Сељачко-демократске коалиције. Међу носиоцима аутономашког покрета нашли су се и истакнути сомборски радикали од којих је најпознатији био Јоца Лалошевић, адвокат у Сомбору, иначе члан Главног одбора Радикалне странке. Они су јуна 1932. усвојили тзв. Сомборску резолуцију и створили крилатицу „Војводина Војвођанима". Исте године у децембру Самостална демократска странка заједно са сомборским радикалима усвојила је Новосадску или Војвођанску резолуцију (тзв. Новосадске пунктације). У Новосадској резолуцији уграђен је став о Војводини као покрајини, а такође и став о осуди економске експлоатације Војводине од стране Београда. У јуну 1935. образован је тзв. Војвођански фронт. Основни захтев тог фронта било је преуређење Краљевине Југославије у федерацију у којој би Војводина имала статус федералне јединице. Поред тога, Војводином би требало да управљају „домороци", а тзв. „дођоши" би требало да постану грађани другог реда. Главна личност Војвођанског фронта био је Душан Дуда Бошковић, панчевачки адвокат. Војвођански фронт није окупио велик број грађана, а на парламентарним изборима 1935. и 1938. претрпео је тежак пораз. После склапања споразума Цветковић–Мачек августа 1939 (о Бановини Хрватској) Војвођански фронт се распао.

Други аутономашки талас био је предвођен војвођанским комунистима од којих су били најпознатији Бошко Крунић, Живан Берисављевић и Душан Поповић. У политичким и уставним борбама које су трајале од 1964. а завршене 1974. доношењем Брионског устава, дошло је до јачања република и аутономних покрајина и до претварања југословенске федерације у лабаву федерацију са многобројним елементима конфедерације. Аутономна покрајина Војводина постала је носилац уставотворне, законодавне, извршне, судске и уставносудске власти, с правима и обавезама које су биле готово идентичне правима и обавезама федералних јединица. Као и између два светска рата, политичко и државно руководство АПВ све је чешће одлазило на консултације у Загреб, а по потреби и у Београд, углавном на седнице федералних органа.

Савремене а. у Војводини најбоље репрезентује Лига социјалдемократа Војводине, коју предводи Ненад Чанак. У последњих неколико година број а. у Војводини битно се проширио, посебно међу члановима и симпатизерима Демократске странке. Намере савремених а. јасно су исказане у пројекту тзв. Основног закона АПВ, који је сачинила Лига социјалдемократа Војводине. Према том пројекту, а позивом на тзв. стечена права, Војводина би требало да потврди суспендовану аутономију из 1974. и да на тај начин стекне уставотворну, законодавну, извршну, судску и уставносудску власт.

ЛИТЕРАТУРА: А. Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809–1918, Бг 2001.

Обрад Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)