АПОКРИФНЕ МОЛИТВЕ

АПОКРИФНЕ МОЛИТВЕ, врста апокрифне књижевности у чијој основи је веровање у магијско дејство против злих сила, болести, невоља и природних стихија. Нарочито су многобројне молитве против болести, међу којима нежит заузима прво место. Потичу још из претхришћанских времена, али је њихова магијска моћ касније често везивана за познате хришћанске личности којима је неретко приписивано и ауторство. Блиске су народним бајањима. На словенски су углавном преведене с грчког језика. На српскословенском језику налазе се у многим рукописима, углавном зборницима. У скоро свакој молитви ове врсте постоји бар једно место предвиђено за изговарање имена онога коме се помаже и за кога се она изговара. У преписима таква места обележена су речима „име рекавши". Понекад немају молитвени облик, него се магијска формула заснива на набрајању имена низа библијских личности које међу хришћанима персонификују непрестану борбу са злим силама и победу над њима. То су обично талисмани на којима су исписана имена Господња, Богородичина или светог Јована Крститеља, као и многи атрибути везани за њих. У њима се налазе имена светих арханђела, апостола, 40 севастијских мученика или других светих. Тек испод тих имена једном реченицом упућује се молитва за трајну заштиту, очување здравља или спас „раба Божијег" који носи уз себе ту амајлију и чије име се обавезно уписује на самом крају. У многим српским преписима сачуване су од ХIII до ХIX в.

ЛИТЕРАТУРА: В. Качановскиј, „Апокрифне молитве, гатања и приче", Старине ЈАЗУ, 1881, 13; А. И. Яцимирскiй, „Кь исторiи ложныхь молитвъ въ южнославянской письменности", Известия Отдела русского языка и словесности, Санкт Петербург, 1913, 3, 4; Т. Јовановић (прир.), Стара српска књижевност. Хрестоматија, Краг.–Бг 2000.

Томислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)