АУТОПУТ БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО

АУТОПУТ БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО, главна магистрала путног саобраћаја која од средње Европе води ка блиском Истоку и југу Балкана, а пружала се од Љубљане и Загреба, преко Београда и Ниша, па до Скопља и Ђевђелије. Грађен је у две фазе, од 1946/47. до 1950. и од 1958. до 1963. У првој фази грађена је деоница од Београда до Загреба. Трасирању се приступило 1946, радови су почели 1947, а омладина, у оквиру велике савезне радне акције, укључила се од 1. IV 1948. Oбимнији радови су почели 1948. спајањем републичких предузећа „Аутопут" из Београда и „Нови пут" из Загреба у савезно предузеће „Аутопут" са седиштем у Новој Градишки. Директор предузећа био је Ђуро Грмуша, а главни инжењер дирекције „Аутопута" био је Анте Новак. До 30. VII 1950. аутопут је градило око 250.000 омладинаца, 70.000–80.000 припадника Армије и око 14.500 инжењера, техничара и стручних радника. Изграђено је 382 км коловоза од ситне коцке, бетона и асфалта, урађено је 16 милиона м³ земљаних радова, 773 бетонска објекта, моста, надвожњака и пропуста. Свечаности поводом завршетка Аутопута Београд−Загреб 1950. трајале су три дана, почеле су у Загребу 28. јула, а завршене у Београду 30. јула говором Бориса Кидрича. Друга фаза радова на Аутопуту настављена је 1958. Током шест година десетине хиљада омладинаца изградиле су десетине километара на разним деоницама ове трасе дуге више од 1.000 км: 1958. 54.000 омладинаца и 79 км трасе Љубљана−Загреб, 1959. 50.000 младића и девојака и 110 км трасе Параћин−Ниш и Неготино на Вардару − Демир Капија, 1960. 48.000 младих и 83 км трасе Ниш−Грделица и Удово−Ђевђелија, 1961. 48.000 омладинаца и 138 км пута Грделица−Скопље. Деоницу од Параћина до Осипаонице (95,5 км) градило је 1962. око 30.000 градитеља, а радови су окончани 20. X 1963. изградњом 58,5 км деонице Осипаоница−Београд (28.000 градитеља). Тако је Аутопут за девет година градило више од 600.000 омладинаца, припадника војске и радника грађевинских предузећа. На деоницама Аутопута грађеним у другој фази појавила се и механизација грађевинских предузећа у много већој мери него у ранијим акцијама. За деоницу од Љубљане до Загреба процењено је да је омладинским бригадама помагало и око 2.000 стручних радника из грађевинских предузећа. У изградњи ове деонице учествовало је око 14 предузећа. Изградњу аутопута, посебно у првој фази, обележили су велики елан градитеља и појава ударништва, тј. пребацивања радних норми. Власт је покушала да од радних акција направи „школу социјализма" и „братства и јединства", на градилиштима су одржавана политичка предавања, стручни курсеви и многобројне културне (смотре, фестивали, фоклор, аналфабетски течајеви, новине, радио станице, филм итд.) и спортске манифестације (крос, слетови, шах, одбојка, кошарка, атлетика, рвање, бокс, фудбал итд.). Политичка порука слата је и преко парола („А. Б. Ј. − дар омладине народу, Партији и Титу") и назива омладинских бригада (1958. 12 бригада носило је име Иве Лоле Рибара). Политика тадашње државе имала је циљ да преко радних акција пребаци омладину са села у индустрију и руднике, па је 1949. од 200.000 омладинаца који су градили Аутопут и Нови Београд у привреду послато око 16.000. У градњи аутопута учествовало је око 3.500 страних омладинаца из најмање 40 земаља света.

ИЗВОР: Архив Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Привредни лексикон, Зг 1961; М. Митровић, Изгубљене илузије, Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Бг 1997; С. Селинић, „Омладина гради Југославију (Савезне омладинске радне акције у Југославији 1946–1963)", Архив, 2005, 1–2.

Слободан Селинић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)