АУСТРОСЛАВИЗАМ

АУСТРОСЛАВИЗАМ, политичка концепција о могућности еманципације словенског становништва у оквиру Хабзбуршке монархије. Првим представником сматра се А. Т. Линхарт који је још 1791. писао да би се Аустрија могла назвати словенском државом, с обзиром на преовлађујући број словенских народа. И касније су се многи интелектуалци словенског порекла залагали за положај Словена у Монархији, истовремено подржавајући династију која је на окупу држала толико словенских народа. Ј. Копитар је Беч сматрао средиштем словенске културе. А. је као политичку оријентацију дефинисао чешки гроф Леон Тун, предвиђајући све већу улогу словенског фактора у Монархији. Идеју су прихватили и либерални кругови чешког грађанства. Ф. Палацки је такође сматрао да је Аустрија неизбежан и најбољи оквир за развој словенских народа. Већина представника а. се у револуцији 1848. сврстала уз Двор, заузимајући се за Монархију као федерацију слободних народа. У том смислу је словенски конгрес у Прагу осудио апсолутизам и понудио помоћ Словена, уколико Беч одлучи да предузме реформе у правцу равноправности свих народа Монархије. Следећи ту замисао, О. Утјешеновић Острожински је предлагао реорганизацију државе у седмочлану федерацију, али је његов предлог одбијен. Слом револуције 1848. значио је и тренутни слом идеја уз које је а. стајао, али је најтежи ударац задобио нагодбом Двора и мађарског дела Монархије 1867. Ипак, наставио је да живи, попримајући разне друге форме. Захтеви носилаца аустрославистичке оријентације били су пре свега усмерени ка идеји Монархије као федералне заједнице народа који је настањују, са тачно одређеним надлежностима националних аутономија и надлежностима на нивоу целе државе. Заступници овог правца, који су били представници народа у државноправној вези са Угарском, суочавали су се са противуречним изазовом: заступати интересе Двора и мере централизације на нивоу читаве Монархије како би био потиснут угарски притисак, а истовремено, као уступак за подршку Двору, тражити проширење сопствених националних аутономија, покушавајући да се искористи супарништво Беча и Пеште. Беч ипак није благонаклоно гледао на а., који, као идејна оријентација делова словенске интелектуалне и политичке елите, није ишчезао све до слома Монархије. Једна од његових варијација било је и аустројугословенство које се јавило већ током револуције 1848, а актуализовало у годинама пред I светски рат и током рата. Његова основна идеја полазила је од потребе уједињења свих Јужних Словена Монархије у јединствену федералну јединицу унутар њених оквира.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Шишић, Југославенска мисао, Бг 1937; J. Šidak, V. Bogdanov, Les problèmes nationaux dans la Monarchie des Habsbourg, Bg 1962; Ф. Шишић, Студије из хрватске повијести за револуције 1848–49, Зг 1979; В. Ђ. Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини деветнаестог века, Бг 1988; П. Корунић, Југославизам и федерализам у хрватском националном препороду, Зг 1989; A. Moritsch, Der Austroslavismus. Ein verfrühtes Konzept zur politischen Neugestaltung Mitteleuropas, Wien 1996; В. Ђ. Крестић, Бискуп Штросмајер: Хрват, великохрват или Југословен, Јаг. 2006.

Срђан Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)