АНТОНОВИЋ, Милан

АНТОНОВИЋ, Милан, архитекта (Београд, 7. XI 1868 − Београд, 25. II 1929). Матурирао у Винтертуру (Швајцарска), дипломирао у Цириху. По повратку у Београд, радио у општини, а једно време био и професор у Геодетско-грађевинској школи. Крајем XIX в. основао први приватни биро, због чега се сматра зачетником приватне архитектонске праксе у Србији. Један од оснивача Грађевинско-предузимачког еснафа (1901). Био је међу првима који су у Србији основали своју приватну грађевинско-предузимачку фирму (1910). Значајни су његови државни објекти: Палилулска основна школа (1894), изграђена у духу еклектицизма с наглашеним средњим ризалитом, на којем се налазе одвојени улази за мушку и женску децу; комплекс зграда Опште државне болнице (1901–1907), изграђен на простору Врачара, на којем се и данас налази. Међу његовим најзначајнијим објектима је „Гранд хотел" (1900) у Чика Љубиној улици. Та зграда се сматра првом у Београду у духу сецесије. На објекту су први пут у српској архитектури употребљени армиранобетонски носачи типа „Мониер", а новине су представљали и систем електричног осветљења, лифт и собна купатила. Фасада је решена симетрично, са плитком пластичном сецесијском декорацијом и наглашеним лизенама. Хотел данас више не постоји. Међу осталим његовим значајним остварењима је фотографски атеље Милана Јовановића на Теразијама, подигнут почетком XX в. На том објекту цео зид спрата и кров били су застакљени, како би било омогућено осветљење атељеа. У стилу сецесије, са богатом декорацијом фасаде, изграђена је и кућа Мише Поличевића у улици Краља Петра. А. је пројектовао и палату Осигуравајућег друштва „Анкер" (1899) на Теразијама. Фасада зграде је пројектована на принципима академизма, са употребом простих класичних елемената. Карактеристичне су фасадне лизене које се простиру дужином оба спрата. Међу његовим карактеристичним остварењима су две зграде осигуравајућег друштва „Норд Бритиш и Меркантиле", подигнуте између улица Кнез Михаилове и Чика Љубине. Зграда у Кнез Михаиловој (1899) подигнута је у класицистичком стилу, али с наговештајима сецесије, док је на згради у Чика Љубиној (1912) употребљена стилска комбинација академског решења и сецесијске декорације. А. је пројектовао пословну кућу „Зора" (1904), на потезу између улица Кнез Михаилове и Чика Љубине. Поред изградње нових зграда, А. се бавио и адаптацијама. Извршио је адаптацију и доградњу једног спрата на кући Милана Павловића (1906), а кући је дао обележја новог стила сецесије. Мада је решење фасаде академско, сецесија је присутна на елементима декорације. У Грачаничкој улици саградио је 1904. кућу Димитрија Живадиновића, која представља специфичну пословно-стамбену зграду и која је у приземљу имала магацински простор. Међу његовим најуспешнијим зградама је пословно-стамбени објекат Друштва за улепшавање Врачара, у Његошевој улици. Зграда је подигнута 1902. и представља једну од првих грађевина у Београду на којој је примењен стил сецесије у пуном сјају. Сецесија се нарочито види на елементу гвоздене ограде постављене на врху атике објекта. Фасада објекта је пројектована симетрично, са употребом фасадних подеоних венаца и плитком архитектонском декорацијом, а њена декорација представља изванредан пример оновременог украшавања архитектонских објеката.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, I: Каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690−1914, Бг, 1966, 6; Г. Гордић, Биографије. Српска архитектура 1900−1970, Бг 1972; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815−1914, Бг 1981.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)