АПОТЕКЕ
АПОТЕКЕ (грч. poqhvkh: складиште), здравствене установе које се баве израдом, набавком, испитивањем и издавањем лекова, као и давањем савета и упутстaва пацијентима о правилној употреби лекова. Зачеци апотекарства код Срба су у средњем веку у манастирима у којима се оснивају и болнице: при Хиландару (око 1198–1200), Студеници (око 1208) и Дечанима (1330). Управо у њима касније долази до појаве првих терапијских зборника коришћених у лечењу све до XVIII в., а нарочито у периоду турске владавине. У српској болници у Продромовом манастиру у Цариграду налазио се и препис Диоскуридовог кодекса, најпознатијег фармаколошког списа тог доба. Хиландарски медицински кодекс, настао у манастиру Хиландар на Светој гори, садржи Фармаколошке, Токсиколошке и Биохемијске списе. Фармаколошке списе чине „Спис о простим лековима" и „Спис о сложеним лековима". У „Спису о простим лековима" налазе се описи 146 лековитих биљака наведених по алфабетном реду, односно оних биљних делова који су се користили у терапији. „Спис о сложеним лековима" садржи упутства о изради и употреби сложених лекова коришћених у терапији (пилула, електуарија, масти, уља, емпластра и сирупа). Св. Сава је донео знатну количину лекова у Србију, које је, при повратку из Палестине, добио на поклон од султана. До XIV в. лекове су најчешће продавали из својих приручних а. они који су се и бавили лечењем. На основу архивске грађе зна се да је прва а. средњовековне Србије отворена у Котору, у време када је он био српска лука. Тачан датум њеног оснивања је непознат, али се зна да је радила 1326. и да је први градски апотекар био Млечанин по имену Албергето, школовани фармацеут. Имала је широк круг пацијената, о чему сведоче многобројни судско-нотарски списи против грађана који нису подмирили дуг за издате лекове, као и податак да је у њој у једном периоду (1236–1237) радило чак три апотекара. Осим градске (комуналне), постојале су и приватне а., а у периоду 1326–1797. у гра-ду је радило преко 40 апотекара. Први српски апотекар који се помиње 1328. у Дубровнику је Раде Травар (Rade Vidua Marini travari), а у једном нотарском спису о дуговању из 1396. као комунални апотекар помиње се Ратко Озренић. Приручне а. имале су и поједине војне јединице. Познато је да је Палман, командант гарде цара Душана, узео знатну количину лекова у Дубровнику од апотекара Паулучија, а 1339–1340. у Приштини је боравио и дубровачки апотекар Занин. Из Котора и Дубровника у унутрашњост Србије путовали су и доносили знатну количину лекова Ратко Озренић (1395), Јаков Камбијев из Болоње (1396), Марко Паулио (1395) и његов син Доменико (1398), апотекар Петар (1431), магистар Јаков (1437), Антонио Бели (1441), магистар Зуминиано (1445), магистар Матеј (1503), магистар Калимарио Афрашката (1549), Зуане Венето (1553), апотекар Смакја (1609), Алберто Сперандино (1609) и Никола Зарић (1632). Српска властела доводила је стране апотекаре и лекаре за потребе својих породица, па је од XIV до XVI в. у Србији радило 29 апотекара и 49 лекара, већином Италијана.
У Србији под турском влашћу није било а. и сталних апотекара до аустријске окупације 1718–1739. Око 1726. постојале су три а. у Београду: Варошка, Војна и Приватна а., а апотекари су били: Јоханес Баптиста Роба, Франц Бер и Јохан Видехк. Популарни Бата Роба, као државни апотекар, држао је Варошку а. Прве а. отворене су у XVIII в. на територији данашње Војводине која је у саставу Аустријског царства имала организовану здравствену службу. Најстарији податак из 1739. односи се на Царску а. у Бачкој Паланци (тада Бачка жупанија), у којој је као провизор радио Јозеф Паули, а која је највероватније представљала војну а. у склопу тадашње Подунавске војне границе. А. „Код црног Арапина" у Петроварадинском Шанцу (данашњи Нови Сад) отворена је 1740, а њен власник Тома Андерле (1710–1764), апотекар из Моравске, постао је 1748. угледни грађанин и сенатор у новосадском магистрату. Налазила се на јужној страни Главног трга преко пута старе католичке цркве. Вођена је по узору на тадашње бечке а., а радила је у континуитету пуних 228 година. До краја XVIII в. а. су отворене у свим већим местима у Војводини: Земуну (1764), Петроварадину (1766), Сомбору (1780), Суботици (1784), Вршцу и Зрењанину (1787), Панчеву (1793), Руми и Бечеју (1795), Сремским Карловцима (1802). Отварање а. зависило је од здравственог стања и броја становника, политичких прилика и финансијских могућности апотекара, а дозвола за отварање (концесија) могла се односити на личност (персонално право) и на а. као некретнину (реално право).
У току Првог српског устанка (1809) постојало је неколико војних а. у Србији и велико Слагалиште лекова у Београду. До појаве првих јавних а. у Србији помињу се само приручне лекарске а., а прва се помиње а. Антонија Делинија који је 1815. прешао из Земуна у Београд и био лекар турског гарнизона и становништва. У ослобођеној Србији, прва цивилна а. била је приручна а. др Вите Ромите, која се налазила у кнежевом двору у Крагујевцу, а од 1828. у Београду. Гаврил Фелчер је 1823. држао „дућан" за продају лекова у Београду. Сличан „дућан" је 1826. у Шапцу отворио кир Ђорђе, вероватно Грк. Заслугом Јеврема Обреновића, у Шапцу је 1827. отворена још једна а. Међутим, лекове су продавали приучени апотекари, а најчешће варалице и трговци у дућанима, на вашарима и саборима. Прва здравствена установа у Србији кнеза Милоша са школованим кадром била је а. коју је у Београду 1830. отворио маг. фарм. Матеја Ивановић. Њему се 1840. прикључио млађи брат Александар, па је назив промењен у „А. браће Ивановића". Налазила се у згради преко пута Саборне цркве, поред „Ичкове куће" (касније кафане „Код знака питања"), а целокупна опрема, апотекарски намештај, посуђе, прибор и лекови набављени су из Пеште. Из ње су се снабдевали грађанство београдске чаршије, војска и болнице у Крагујевцу, Пожаревцу, Београду, као и друге а. отворене по Србији. Продата је 1870. маг. фарм. Јовану Дилберу из Смедерева. У Крагујевцу је 1836, по налогу кнеза Милоша, основана прва државна „Дворска и воена а.", касније названа „Правителствена а." Њу је, као провизор, од 1836. до 1859. водио маг. фарм. Павле Илић. Два пута се селила из Крагујевца за Београд: привремено, на осам месеци 1839. и коначно 1841. Имала је добро опремљену лабораторију и потребан прибор за обављање хемијских анализа минералних вода, као и токсиколошких анализа за потребе суда, па је представљала прву хемијску лабораторију из које је поникла примењена хемија у Србији. Њен фармацеут је вршио прегледе свих новооснованих а. у Србији и ретаксацију рецепата из приватних а. које су лекове издавале бесплатно, на рачун фондова за болнице, војску и ђаке. Посебно су вршени преглед и ретаксација ручних а. лекара. Одлуком Совјета и кнеза Милоша а. је 1859. продата београдском апотекару Теодору Секулићу. То је био први случај купопродаје државне а. у Србији. Данас ради као А. „Македонија" у саставу А. „Београд". Након пресељења државне а. за Београд, у Крагујевцу је отворена Филијална правителствена а. (1853–1859), под непосредним управљањем Главне правителствене а. у Београду. Због концесионог система по којем су се а. оснивале, у централној Србији их је било релативно мало, а апотекари нису имали струковну организацију која би штитила њихове интересе. Доласком већег броја дипл. фарм. у Србију (Ђорђе Богдановић из Баната, Ђорђе Крстић из Руме и др.), створени су услови за отварање нових а. у: Јагодини 1852, Шапцу 1856, Пожаревцу 1857, Смедереву и Неготину 1859, Крушевцу 1869, Ваљеву 1870, Алексинцу 1871, Чачку 1872, Лозници 1873, Параћину 1874, Обреновцу и Свилајнцу 1875, Нишу 1879, Књажевцу, Зајечару, Пироту и Великом Градишту 1880, Краљеву, Ћуприји и Ужицу 1881, Горњем Милановцу и Врању 1884, Убу и Аранђеловцу 1885, Лесковцу и Трстенику 1886. У поробљеним српским крајевима стање је било нешто лошије, лекови су се продавали у дућанима (Хаџи Дурмиш је 1836–1856. продавао лекове у Призрену), а први квалификовани апотекар Николаћи (Грк из Загоре) отворио је 1885. а. у Призрену и Приштини.
Према подацима Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела из априла 1876, у Србији је било 23 маг. фарм., 6 апотекарских помоћника, 14 практиканата и 2 лаборанта, који су радили у 20 а. У недостатку домаћих, прве а. уређиване су по аустријским прописима (пет просторија за аналитичку и галенску лабораторију, за припрему препарата и комбиновање лекарских рецепата), а за израду и таксирање лекова користиле су се најчешће аустријске фармакопеје и таксе лекова. Постојао је службени пропис из 1839. у виду „Наставленија за окружне лекаре и физикусе", али он се односио само на ручне а. Први законски прописи из области апотекарства донети су 1845. и односили су се на рад државне и приватних а. На основу ових прописа 1865. донет је први Закон за а. и апотекаре и за држање и продавање лекова и отрова. До краја XIX в. а. су осниване не само у окружним, него по потреби и у другим местима. А., као јавна установа под надзором Министарства унутрашњих дела, била је искључиво персонално право фармацеута, а право првенства за добијање концесије везано је за највећи број година проведених у апотекарској струци. Спорна питања о томе на колики број становника ће се оснивати нове а. и питање наслеђивања а. после смрти апотекара власника, решена су 1881. доношењем Закона о санитетској струци и о чувању народног здравља.
Миле Игњатовић; Душанка Крајновић
Aранђеловац. Прву а. у Аранђеловцу отворио је маг. фарм. Коста Јовановић, пошто је 8. V 1885. добио концесију за а. Према попису из 1931, она је до национализације 1949. радила у власништву породице Јовановић. Од тада се апотекарски сектор развијао кроз мрежу градских а. у оквиру здравственог центра, а тек 1994. формирана је самостална Апотекарска установа „Шумадија", Аранђеловац. Данас она има 3 а. у граду и 2 јединице за издавање готових лекова у сеоским местима општине Аранђеловац. Фармацеутску здравствену услугу пружа 14 дипломираних фармацеута и 10 фарм. техн.
Београд. У периоду 1840–1897. отворeно је 10 приватних а.: 1840. Антонија Делинија, 1864. Димитрија Милутиновића, 1871. Томе Панића, 1878. Јована Ђурића, 1885. Михајла Протића, 1888. Ђорђа Димитријевића, 1892. Косте М. Николића, 1892. Цветка Селаковића, 1894. Михајла Викторовића и 1897. Николе Марића. Национализацијом и откупом 30 а. (колико их је било после рата) у Београду и Земуну у периоду 1945–1949. формиране су народне а. које су ушле у састав Градског предузећа за промет лекова. Укидањем овог предузећа створене су самосталне градске а. као здравствене установе на нивоу општина (1951−1962), а њиховом интеграцијом Скупштина града Београда основала је 1971. Апотекарску установу „Београд". У каснијим друштвенополитичким и економским променама она је била под управом Министарства здравља Републике Србије, да би Законом о здравственој заштити (2005) оснивачка права поново прешла на Скупштину града Београда, те је 2007. дошло до промене назива у А. „Београд". У свом саставу има 103 а. које покривају 12 београдских општина. Две најстарије установе, А. „Матеј Ивановић" и Прва државна а. (садашња А. „Македонија"), представљају најзначајније споменике београдске и српске фармације који и данас раде. Издавачка делатност Центра за информације о лековима обухвата: Регистар лекова (годишњи), Картотеку лекова, Рецептурни приручник, Синонима фармацеутика (Synonima pharmaceutica). У оквиру Сектора за квалитет налази се и Лабораторија за испитивање и контролу (основана 1978), која обезбеђује континуирану контролу улазних сировина, контролу сваке серије готових производа и магистрално израђених лекова, и прва је акредитована лабораторија ове врсте. Према подацима из 2008, у а., лабораторијама и заједничким службама ради 1.156 запослених, од тога 402 дипломирана фармацеута, укључујући 3 маг. фарм., 32 специјалиста здравствених специјализација и 16 специјалиста академских специјалности, у тиму са 352 фарм. техн. А. „Београд" представља и наставну базу за обављање практичне наставе ученика Средње фармацеутске школе и студената Фармацеутског факултета у Београду.
Бор. А. „Бор" највећа је здравствена установа која обавља фармацеутску здравствену услугу на територији Борског округа који обухвата четири општине: Бор, Мајданпек, Неготин и Кладово. До 1998. тадашњих девет а. у државном власништву на територији ових општина било је саставни део Здравственог центра Бор, када се осамостаљују и формирају Апотекарску установу Бор са седиштем у Бору, чији је оснивач било Министарство здравља РС. Крајем 2008. ова здравствена установа добија садашњи назив А. „Бор", а оснивачка права преузима град Бор. Ова установа има мрежу од 19 а. и јединица за издавање готових лекова, а у њима ради 31 дипл. фарм. (од тога 4 специјалисте) и 54 фарм. техн.
Ваљево. Настанак апотекарске службе у Ваљеву везује се за име маг. фарм. Клаудија Прикелмајера, који је 1869. добио одобрење да отвори прву јавну а. у граду. Након пуштања у рад 1870, отварају се и друге а., не само у граду Ваљеву (Милорада Тадића, 1894) него и у околним местима (Михајла Викторoвића на Убу 1885, у Љигу 1929). После II светског рата све а. национализацијом постају државна својина. У Ваљеву и околини народне а. се 60-их година прошлог века уједињују и формирају Апотекарски центар „Ваљево" као самосталну здравствену установу. После низа трансформација условљених законским и друштвеним променама 80-их година, центар губи самосталност и постаје организациона целина у саставу Медицинског центра „Ваљево". Године 1993. четири градске а. удружују се са а. из Лајковца, Мионице, Осечине и Уба и формирају Апотекарску установу „Ваљево" чији је оснивач Република Србија. Сагласно законским променама од 2006. оснивач установе је општина, а име је промењено у А. „Ваљево". Данас ова установа обавља фармацеутску делатност на територији општина Колубарског округа и има 9 а. и 9 јединица за издавање готових лекова. Носилац делатности је стручни кадар који броји 40 дипл. фарм. (3 специјалисте) и 37 фарм. техн. У оквиру а. организована је галенска лабораторија која има централизовану производњу за потребе свих а. ове здравствене установе.
Велика Плана. Развој апотекарства у области Велике Плане и околине почиње тек у XX в. Према попису из 1931, по једна јавна а. радила је у Великој Плани и Великом Орашју. Издвајањем из Апотекарске установе Смедерево 2007, основана је А. „Медика" као самостална здравствена установа. Фармацеутску здравствену делатност у њој данас обавља 10 дипл. фарм. и 11 фарм. техн. у седам организационих целина: четири јединице за издавање готових лекова у сеоским срединама (Милошевац, Велико Орашје, Марковац, Крњево), један огранак а. у Лозовику, огранак и а. у Великој Плани.
Врање. Прва а. у Пчињском округу отворена је у Врању 1884. Од тада се апотекарски сектор развија кроз приватну праксу све док, после II светског рата, а. нису национализоване и преведене у народне а. Градска народна а. у Врању основана је 1948, а 1960, заједно с Другом народном а., обједињена је у једну установу. Потом се мрежа а. шири не само у Врању, него и у осталим општинама округа – Сурдулици, Владичином Хану, Босилеграду, Трговишту, Бујановцу и Прешеву. Све ове здравствене установе улазе у састав новоформиране Апотекарске установе „Врање" која постаје организациона јединица Здравственог центра „Врање" 1990. Апотекарска установа „Врање" 1995. постаје самостална здравствена установа чије је оснивач Република Србија. Од почетка 2007. оснивач установе постаје Општина Врање, при чему се назив мења у А. „Врање", а том приликом се из састава ове здравствене установе издваја А. „Бујановац". Фармацеутску делатност обавља 86 здравствених радника, 28 дипл. фарм. и 58 фарм. техн., који чине већину од укупно 123 запослена радника А. „Врање".
Врбас. Историја апотекарства у Врбасу и околини почиње са првим а. које су отворене у Врбасу (1861), Торжи, садашњем Савином Селу (1882), Змајеву (1888) и Старом Врбасу (1897). После II светског рата и национализације, народне а. послују као самосталне до 1969, када се припајају Медицинском центру, касније Здравственом центру „Вељко Влаховић" у Врбасу, у чијем саставу су били Општа болница и Дом здравља. Након низа организационих трансформација апотекарска служба издваја се из Здравственог центра и 2008. постаје самостална здравствена установа под називом А. „Врбас". Организациона структура обухвата једну градску а. са два огранка, као и пет апотекарских огранака у насељеним местима општине Врбас (Бачко Добро Поље, Змајево, Равно Село, Куцура и Савино Село). Фармацеутску здравствену делатност обавља 24 здравствена радника, од чега су 10 дипл. фарм. и 14 фарм. техн.
Вршац. Историја апотекарства на вршачком подручју почиње у XVIII в., када је према сачуваним подацима маг. фарм. Палевин отворио прву градску а. 1784. Она је мењала власнике, да би почетком XX в. дошла у руке Александра Јовановића и његових синова, фармацеута Душана и Светислава. Другоотворена а. у граду (1882) била је у власништву апотекарске породице Шилдер, као и трећа по реду а. коју је основао 1887. маг. фарм. Јозеф Херцог, а после њега управљало је још неколико чланова његове породице. Пре и током II светског рата у граду Вршцу радило је шест а. са 13 маг. фарм. и 18 фарм. техн. У Белој Цркви а. је основана 1804, а затим се отварају а. и у околним местима тадашњег Вршачко-белоцркванског среза, тако да је пре II светског рата било укупно девет а. Након II светског рата а. чији су власници били немачке националности конфисковане су, а остале су национализоване и преведене у народне. Након низа организационих трансформација, а. су прво интегрисане на нивоу града, а касније и на вршачком подручју, а све су биле у саставу Здравственог центра Вршац. Као самостална здравствена установа А. „Вршац" послује од 2008. и обухвата три градске а. и три јединице за издавање готових лекова у сеоским насељима вршачке општине. Фармацеутску здравствену делатност обавља седам дипл. фарм. и 15 фарм. техн.
Горњи Милановац. Прва а. у Горњем Милановцу отворена је 1884, а оснивач је био маг. фарм. Павле Мишић. Другу а. отворио је маг. фарм. Светолик Белић 1919. У пожару 1941. потпуно нестаје првоотворена а., тада у власништву маг. фарм. Драгољуба Скубице, а делимично је оштећена и Белићева а. која након санације наставља са радом. У поступку национализације она постаје државна својина и наставља делатност под називом Народна а., потом А. „Таковски устанак", да би 1993. добила име А. „Горњи Милановац", које и данас носи. Њој су временом прикључене три новоизграђене, савремено опремљене градске а. („Невен" и „Рудник" 1980. и „Таковски устанак" 1990), као и апотекарске станице на сеоском подручју општине Горњи Милановац у Прањанима и Бершићима. У А. „Горњи Милановац" фармацеутску здравствену делатност обавља 11 дипл. фарм. и 11 фарм. техн.
Зајечар. Историја апотекарства у Тимочком крају почиње 1880. отварањем „Краљевске српске дворске а. Фрање Вавричека" у Зајечару. Под овим именом и у власништву Ф. Вавричека постојала је до 1904. Исте године основана је и а. у Књажевцу у власништву Антонија Ганчарског, а 1911. маг. фарм. Миливоје Брозичевић отворио је прву а. у Бољевцу. У периоду пре II светског рата у Зајечару и околини радиле су четири приватне а., од којих је једна непосредно после II светског рата подруштвљена и од ње је у Зајечару 1947. основана прва Народна а. „Исток", као једна од установа Градског трговачког предузећа „Исток". Преостале три а. национализоване су или откупљене, те су преформиране у градске а. Ове четири самосталне а. формирају јединствену установу под називом Народна а., која послује од 1958. са седиштем у Зајечару. Пререгистрација Народне а. у Народна а. „Лек" извршена је 1974. и она је удружена у заједницу здравствених радних организација „Тимочка крајина", а затим од 1990. постоји као радна јединица Здравственог центра Зајечар. Самостална здравствена установа под називом Апотекарска установа Зајечар, основана је 1993, а од 1996. има и Галенску лабораторију у свом саставу. Према Закону о здравственој заштити, установа је 2007. пререгистрована у здравствену установу под називом А. „Зајечар", чији је оснивач општина Зајечар. Данас је то савремена здравствена установа у којој се обавља фармацеутска здравствена делатност на примарном нивоу, на подручјима општина Зајечар, Књажевац и Бољевац, и то кроз седам а. и шест јединица за издавање готових лекова. Стручни кадар ове здравствене установе чине: 33 дипл. фарм., од чега су 5 маг. фарм. и 42 фарм. техн.
Зрењанин. Као и други војвођански градови, Зрењанин има дугу традицију апотекарске делатности, јер је од оснивања прве а. у тадашњем Великом Бечкереку 1784. до пред II светски рат радило шест градских а. у приватном власништву. У периоду после ослобођења у Зрењанину раде само три а. Према Закону о откупу приватних а. из 1949, свих шест зрењанинских а. преведено је у народне а., које су према решењу о организовању фармацеутске службе од 1954. радиле самостално, а већ 1961. спајају се у Централну апотеку и удружују са још 3 сеоске а. Током 60-их година прошлог века мрежа а. се интензивно развија, али од 1974. Централна а. губи самосталност и постаје организациона јединица у оквиру Здравственог центра. После низа трансформација, 1998. поново постаје самостална здравствена установа под називом А. „Зрењанин". Данас је то модерна установа са 132 радника (од којих је 5 специјалиста, 42 дипл. фарм. и 48 фарм. техн.) запослених у 28 а. и јединица за издавање готових лекова у граду (13) и приградским местима и селима (13) зрењанинске општине.
Јагодина. Апотекарска делатност у јагодинском крају има дубоке корене, које је утемељио маг. фарм. Ђорђе Крстић, отворивши 1852. прву а. у Јагодини, а на основу решења кнеза Александра Карађорђевића од 1851. Њу је касније преузео маг. фарм. Антоније Шохај, родоначелник породице која је изнедрила четири генерације апотекара и у чијем је саставу и била све до 1945, када је конфискована и постала државна својина. Апотекарска служба развијала се у оквиру медицинског, односно здравственог центра у Јагодини, да би се тек 2008. осамосталила формирањем самосталне здравствене установе, А. „Јагодина", која данас у свом саставу има четири а. и четири апотекарска огранка, као и савремено опремљену галенску лабораторију. Здравствену фармацеутску делатност у овој установи обавља 15 дипл. фарм. у тиму са 12 фарм. техн.
Кикинда. Развој фармацеутске службе у Кикинди почиње 1802, када је отворена прва градска а. Касније се отварају и друге јавне а. у граду, које после национализације постају државно власништво, а 1956. интегришу се у Дом народног здравља. Године 1964. промењен је назив у Народна а., а у циљу интегрисања здравствене службе на нивоу општине, апотекарска служба припојена је Медицинском центру Кикинда, да би се 1993. издвојила као самостална Апотекарска установа „Кикинда". У оквиру установе ради 15 а. (шест огранака у граду и девет јединица за издавање готових лекова у селима кикиндске општине) и Служба за економско-правне послове. Према подацима из 2008, фармацеутску здравствену делатност обавља 13 дипл. фарм. и 25 фарм. техн.
Душанка Крајновић
Косовска Митровица. Интерна а. при митровачкој болници постојала је од 1936, а она и данас ради. Прва самостална а. у Косовској Митровици основана је 1938. у јужном делу града, а њен власник био је дипл. фарм. Обрад Каписазовић. После ње основана је приватна а. „Чизмић". До национализације приватних а. дошло је 1947, а годину дана касније формирају се, у државној својини, Прва и Друга Народна а. Њиховим спајањем 1958. заснована је једна модерна, такође државна, Народна а. „Сутјеска", која се налазила у јужном делу града. Огранак „Ибар" у северном делу града формиран је 1965, а од 1967. у јужном делу почиње да ради испостава стоваришта лекова „Срболек" из Београда која је све до 1999. снабдевала лековима тржиште не само Косова и Метохије, него и Рашког округа. Народна а. „Сутјеска" функционисала је до 1999, а са бомбардовањем престаје њен рад. Комбинат „Трепча" формирао је 1955. своју а. у Звечану, а она је касније интегрисана у Апотекарску установу. Ове а. су дуго радиле при Здравственом центру, а одлуком Владе Републике Србије формирана је Апотекарска установа Косовска Митровица, која је почела самостално да ради 1999. Поред а. „Сутјеска", „Ибар I" и „Ибар II" (отворена 2005), њој су припадале а. у Звечану, Зубином Потоку, Лепосавићу, Лешку и Сочаници.
Петар Рикало
Крагујевац. После пресељења „Правителствене а." у Београд, њен огранак у Крагујевцу, „Филијална Правителствена а.", радио је у периоду 1853–1859, када је одлуком Совјета и кнеза продата тадашњем провизору Радосаву Шилићу. До краја XIX в. у граду се отварају још две а. (друга, Петра Јанковића 1878. и трећа, Милана Стојадиновића 1892). Национализацијом после II светског рата седам постојећих а. постале су народне градске а. које су се 1964. интегрисале у Апотекарску установу „Стеван Јаковљевић". Следећом интеграцијом 1966. Апотекарска установа се припојила новоформираном Медицинском центру „Др Михаило Илић", као ООУР „Фармација", а касније као радна јединица, да би тек 1993. одлуком Скупштине Крагујевца постала самостална Апотекарска установа „Крагујевац". Oд 2006. послује под називом А. „Крагујевац". Обухвата једну централну лабораторију и магацин резерве, као и мрежу од 16 а. и 6 огранака а. на територији града и општина Шумадијског округа (Баточина, Лапово, Топола, Рача и Кнић). Фармацеутску здравствену делатност у а. обавља 47 дипл. фарм., 4 маг. фарм. и 79 фарм. техн.
Краљево. Прва а. на територији општине Краљево отворена је 14. XI 1881. у граду Карановцу (данашње Краљево), а власник је био маг. фарм. Душан Тодоровић. Апотекарска служба се развија постепено, отварањем друге (1929) и треће (1935) а. у граду. Све а. су после национализације удружене у радну организацију под називом Народна а. „Краљево", чији је оснивач општинска власт. Поред градских а. отварају се апотекарске јединице у фабрикама и селима у оквиру амбуланти примарне здравствене заштите, а 1973. при Здравственом центру „Краљево" отвара се такође апотекарска служба под називом Служба за медицинско снабдевање. Потпуно обједињење фармацеутске службе на територији општине Краљево уследило је 1982. када се Здравственом центру припајају све а. и настаје једна организациона целина под називом Народна а. Фармацеутска служба осамосталила се 1993. када се Народна а. издвојила у посебну здравствену установу, Апотекарску установу „Краљево" која покрива територију три општине: Краљево, Врњачку Бању и Рашку. Данас је то модерна и савремено опремљена здравствена установа са разгранатом мрежом од 6 а., 23 апотекарске јединице, галенском лабораторијом за израду магистралних и галенских лекова и централним магацином. Фрамацеутску здравствену делатност обавља стручни кадар који чине 8 специјалиста, 47 дипл. фарм. и 62 фарм. техн. Од 2003. је наставна база за обављање практичне наставе ученика Медицинске школе у Краљеву.
Крушевац. Aпотекарство расинског округа има дугу традицију која почиње с првим крушевачким апотекаром, маг. фарм. Драгославом Кедровићем који је 20. XII 1868. добио концесију за а. Прва а. у Крушевцу отворeнa je 1869, а њен власник је касније отворио и филијалу а. у Рибарској бањи и држао је током бањске сезоне 1887–1893. Ова а. радила је у власништву породице Кедровић све до национализације. Поред ње, у граду су до 1949. радиле још три приватне а. Прву а. у Трстенику отворио је маг. фарм. Љубомир Новаковић 1886, али је убрзо као нерентабилну затворио и исте, 1892, добио одобрење да отвори и држи другу а. у Крушевцу. Трстеник је већ следеће године добио новог апотекара, маг. фарм. Димитрија Стојићевића, који је држао и филијалну а. у Врњачкој Бањи. А. се отварају и у другим већим местима округа, Варварину (1909), Александровцу (1911) и Брусу (1919). У току 1960. интеграцијом подруштвљених а. основана је јединствена апотекарска организација која је до 1994. била у саставу Медицинског или Здравственог центра „Крушевац". Тада је основана Апотекарска установа „Крушевац" у власништву Министарства здравља Републике Србије. Ова здравствена установа је 2008. променила назив у А. „Крушевац", а оснивачко право преузела је општина. Данас има 44 организационе јединице, од којих 18 градских а. и 23 апотекарска огранка и јединице за издавање готових лекова, као и добро опремљену Галенску лабораторију. Фармацеутска здравствена заштита је доступна становништву шест општина расинског округа (Александровац, Брус, Трстеник, Варварин, Ћићевац и Крушевац). Установа има 70 дипл. фарм. (6 специјалиста) и 99 фарм. техн. А. „Крушевац" је иницијатор оснивања смера фарм. техн. у Медицинској школи у Крушевцу и наставна база за ђаке овог образовног профила.
Лесковац. Прву а. отворио је Петар Ђорђевић 1886. До II светског рата у Лесковцу је отворено још пет а. Након ослобођења 1944. Лесковац је имао четири грађанске јавне а., од којих је реорганизацијом створена Окружна а. Национализацијом је 1948. формирано Градско апотекарско предузеће које је у свом саставу имало шест а. Ово предузеће је расформирано 1952, када долази до осамостаљивања а. Након десет година самосталног рада државне а. се 1963. опет организују у две здравствене установе са самосталним финансирањем. Након неколико реорганизација, а. улазе у састав Здравственог центра „Лесковац" (1990). А. поново постају самосталне 1998, када се формира Апотекарска установа „Лесковац", која је 2006. пререгистрована у А. „Лесковац". Она у свом саставу има 13 огранака и 17 јединица за издавање готових лекова, које се налазе на територији шест општина: Лесковац, Власотинце, Црна Трава, Бојник, Лебане и Медвеђа. Према подацима за 2008. здравствену делатност обавља 38 дипл. фарм.и 88 фарм. техн.
Лозница. Историја апотекарства у лозничком крају почиње 1872, када је Лазару Секулићу из Шида Министарство унутрашњих дела одобрило отварање прве грађанске а. у Лозници. А. је отворио следеће године и она је на истој локацији, уз још једну градску а. у приватном власништву, радила све до национализације после II светског рата. Након национализације оне постају народне а. при домовима здравља и улазе у састав Здравственог центра „Др Миленко Марин". Реорганизацијом здравствене службе 1993. а. се издвајају и спајају у Апотекарску установу „Др Лаза Лазаревић". Установа обавља фармацеутску здравствену делатност на подручју општина Лозница, Мали Зворник, Љубовија и Крупањ. У оквиру установе постоји шест а., један апотекарски огранак (у Лешници) и четири апотекарске јединице (у Драгинцу, Текеришу, Мојковићу и Вискози). Према подацима из 2008, у установи ради 31 дипл. фарм. и 28 фарм. техн.
Ниш. Почетак развоја фармације везује се за две а. из турског периода затечене приликом ослобађања града 1878. Њих су држали Ђорђе Блесидес и Димитрије Фредић, обојица школовани у Турској. Као приучени лекари и апотекари, они су се без довољно знања и стручности бавили лечењем и израдом лекова. Маг. фарм. Атила Околичањи отворио је 1879. прву праву а. савременог типа из које су се снабдевали народ, државне и војне власти, па и сам двор Обреновића. Касније се број а. у граду и околини постепено повећавао и све су биле у приватном власништву. После национализације 1949. постале су самосталне народне а., а 1962. интегрисане су у јединствену Народну а. „Ћеле Кула". Удруживањем а. се веома брзо развијају и отварају се нове, опремљене савременом опремом. Одељење ампулираних лекова које снабдева ампулама и потрошним материјалом формирано је унутар установе 1965, а из овог одељења настала је данашња Галенска лабораторија са контролном лабораторијом. Услед законских и организационих промена установа неколико пута мења назив и оснивача, а од 1986. ради под називом Удружене а. Ниш, затим од 1998. под називом Апотекарска установа Ниш, а од 2007. оснивачка права прешла су на ниво града и назив је промењен у А. „Ниш". У њој се фармацеутска здравствена делатност обавља на примарном нивоу кроз 21 а., 4 апотекарска огранка и 24 јединице за издавање готових лекова, распоређених на подручју града Ниша и општина Алексинац, Ражањ, Гаџин Хан, Сврљиг, Дољевац и Мерошина. Здравствене услуге пружа преко 200 дипл. фарм. и фарм. техн.
Нови Сад. Прва а. отворена је 1740, а власник је био Тома Андерле, апотекар, угледни грађанин и сенатор. Друга а. у Новом Саду отворена је 1802, а затим су редом отваране трећа (1868), четврта (1894), пета (1895) и шеста (1909) градска а. Према тада важећим санитетским прописима свака следећа а. је отварана уз дозволу Градског представништва, Магистрата и сагласност апотекара већ постојеће а. Апотекари Новог Сада нису имали своје удружење, него су били чланови мађарског или аустријског апотекарског удружења. Нови Сад је ушао у Краљевину СХС са мрежом од шест градских а., једном у Петроварадину и једном у Сремским Карловцима. Фармација и апотекарство су између два светска рата на овим просторима доживели висок степен развоја и организованости, а новосадски апотекари дали су значајан допринос оснивању (1919) и раду Савеза апотекара за Војводину, организовању Првог конгреса апотекара Краљевине СХС на Палићу (1922) и формирању Апотекарске коморе Краљевине СХС (1925). Учествовали су као предавачи на курсевима за апотекарске приправнике у Новом Саду (1921−1926), а у том периоду штампали су се и стручни часописи Глас апотекарства, Ескулап и Архив за фармацију. После II светског рата а. су национализоване, а 1954. постале су здравствене установе. Интеграцијом 18 градских и приградских народних а. формирана је 1963. А. „Нови Сад". Године 1993. регистрована је Апотекарска установа „Нови Сад", а од 2007. у складу са законским прописима назив је промењен у А. „Нови Сад". Она обухвата 24 а., девет јединица за издавање готових лекова, две галенске лабораторије, једну лабораторију за испитивање и контролу лекова и службе за правне, економско-финансијске, техничке и друге сличне послове. Фармацеутску здравствену делатност у Новом Саду обавља 79 дипл. фарм., од којих пет специјалиста и 90 фарм. техн. А. је добитник Националне награде за пословну изврсност „Оскар квалитета" у категорији Управљање људским ресурсима и Задовољство купаца за 2006. А. „Нови Сад" је наставна база за обављање практичне наставе ученика Средње медицинске школе и студената Медицинског факултета.
Обреновац. Прва а., власника маг. фарм. Франца Фрањке, отворена је 1875. На истој локацији и у истом простору и данас ради а. Крајем 20-их година ХХ в. отворена је још једна а., дрогерија коју је водио маг. фарм. Душан Драјић. Када је 1949. спроведена национализација, обе а. су постале друштвена својина. А. су пословале као Апотекарска установа „Анђа Ранковић" и звале су се А. „Анђа Ранковић I" и А. „Анђа Ранковић II". Друга је престала са радом, а прва, која се налазила у аутентичном простору и намештају првоотворене обреновачке апотеке, припојена је Дому здравља Обреновац. По изградњи нове зграде Дома здравља 1975, она добија нове, савремено опремљене просторије, а касније наставља да послује као засебна служба у оквиру Дома здравља Обреновац. Данас у оквиру апотекарске службе ради један дипл. фарм. специјалиста фарм. информатике, осам дипл. фарм. и 10 фарм. техн., распоређених у две градске а. (једна у оквиру зграде Дома здравља, а друга у главној градској улици) и шест апотекарских јединица у сеоским амбулантама у околним селима.
Панчево. Прву јавну грађанску а., „Код црног орла", отворио је маг. фарм. Јохан Венигхофер 1793. Више од 40 година ова а. била је једина у граду. Тек 1834. маг. фарм. Вилхелм Херман фон Граф добио je дозволу од Магистрата да у породичној кући на Великој пијаци отвори другу а., названу „Код Спаситеља". Затим редом отварају а. маг. фарм. Фридрих Рада „Код златног анђела" 1878; 1910. Ђула Палфи; 1919. Ђура Лакић и 1934. извесни Тришлер (А.„Код белог орла"). Током своје историје а. су мењале власнике и локације, те су након II светског рата биле конфисковане уколико су власници били Немци, oдносно национализоване према Закону о откупу приватних апотека из 1949. Све градске а. удружене су у Централну а. Панчево, која се 1962. интегрисала у Апотекарску установу Панчево. Од 1997. установа послује под називом А. „Панчево". Организована је у 18 организационих целина (девет градских и девет сеоских), које укључују 13 а., четири апотекарске јединице за издавање готових лекова и галенску лабораторију „Галпа". Ова здравствена установа има 125 радника, од чега 42 дипл. фарм. (пет специјалиста) и 51 фарм. техн.
Душанка Крајновић
Пећ. После I светског рата у граду су отворене две приватне апотекарске радње: А. „Мартиновић" и А. „Стојаковић". После II светског рата оне су национализоване и формиране као две самосталне државне а. У процесима транформације 60-их година оне су, после интегрисања у оквире Медицинског центра, на такав начин радиле преко три деценије. Апотекарска установа Пећ је основана 1998, а у свом саставу на нивоу округа имала је три а. у Пећи, као и испоставе у Дечанима, Ђаковици, Гораждевцу, Клини, Ђураковцу и Истоку. После прогона Срба 1999, остала је да ради само а. у Гораждевцу.
Миломир Радовановић
Пирот. Прву а., која ради у континуитету до данас, отворио је маг. фарм. Карло Скацел 1884. Формирањем Медицинског центра 1965, ова а. припаја се Центру. Отварањем друге државне а. „7 јули" 1986. почиње стварање мреже градских а., а већ 1989. она се сели у просторије болнице у саставу Здравственог центра „Пирот". Њиховим интегрисањем са А. „Бабушница" у Бабушници и „Хигија" у Димитровграду основана је Апотекарска установа „Пирот" 1998. Удруживањем а. се веома брзо развијају, те се отварају нове: „Липа" (2000), „Здравље" у Тијабари (2007) и „Нана" (2008). Од 2007. оснивачка права над Апотекарском установом „Пирот" преузима општина Пирот и мења се назив у А. „Пирот". Према подацима из 2008, у њој делатност обавља 17 фарм. и 18 фарм. техн., уз подршку 17 немедицинских радника.
Пожаревац. Трагови постојања вештине лечења и израде лекова на простору на којем се налази данашњи град Пожаревац са околином, знатно су старији од самог града и а. и потичу из периода античке римске медицине. То су уједно најстарији трагови о постојању правих лекова нађених на тлу Србије, а откривени су на римском локалитету Виминацијума (данас Костолац). У бронзаној кутији из Виминацијума, подељеној у три дела, нађено је укупно 12 оригиналних лекова из I в. н.е. Прва а. у Пожаревцу отворена је 1857. Оснивач, власник и први пожаревачки апотекар био је маг. фарм. Јован Покорни. Са оснивањем другe а. маг. фарм. Андрије Марковића 1881, треће а. Мијајла Душманића 1892, четврте а. Саве Мумџића 1929. и пете а. Мите Станисављевића 1932, развија се апотекарска делатност града. Овај развој прате и околне општине Пожаревачког округа у којима се отварају добро опремљене а. са школованим кадром. Међутим, многе од њих су током II светског рата уништене и опљачкане, тако да је према попису свих приватних јавних а. из 1945. у Пожаревцу радило четири а.: у Великом Градишту, Жабарима и Петровцу по две, а у Кучеву, Божевцу, Голупцу, Раброву и Александровцу по једна а. Такође, постојала је а. Државне болнице у Пожаревцу. На основу Закона о откупу а. из 1949. приватне а. су трансформисане у државне а. Неке од њих наставиле су да раде самостално, неке у склопу здравствене службе, а у Пожаревцу су самосталне градске а. интегрисане и њиховим фузионисањем 1962. настаје самостална установа Централна а. Од почетка Централне а. у Пожаревцу радило се на идеји да се њој прикључе и а. из домова здравља на подручју тадашњих срезова, односно региона. Већ у првој години рада прикључује се а. са општине Мало Црниће, а касније су постепено укључиване друге општине. Централна а. је 1994. трансформисана у Апотекарску установу „Пожаревац", чији је оснивач Република, да би 2007. оснивачка права преузела општина Пожаревац, а њен назив промењен у Здравствена установа а. „Пожаревац" која данас покрива територију Браничевског округа и у свом саставу има 32 организационе јединице од чега 11 а., четири апотекарска огранка и 17 јединица за издавање готових лекова. У А. „Пожаревац" здравствену делатност обавља 46 дипл. фарм., од чега 11 специјалиста, уз подршку 72 фарм. техн.
Душанка Крајновић
Приштина. Развој апотекарске службе у Приштини и на целом Косову и Метохији био је у односу на друге делове Србије знатно спорији због касног ослобођења од турске власти. Отуда пре I светског рата није било апотекарске службе одвојене од лекарске, него су сами лекари у својим ординацијама поседовали неопходне лекове које су издавали пацијентима. Оснивање првих а. у Приштини почиње после I светског рата. Зна се да су између два светска рата постојале две а.: у првој је власник био маг. фарм. Милан Бојковић, који је пре тога отворио и прву а. у Урошевцу; у другој су власници били маг. фарм. Бата и Деса Станковић. Обе а. су после II светског рата национализоване, али су власници остали да у њима раде. Тада је формирана централна апотекарска установа за Косово и Метохију, али је 1948. она подељена по градовима. Године 1962. више градских а. обједињено је под именом Централна а. у Приштини, али у том систему нису обухваћена места као што су Грачаница, Косово Поље, Обилић. Године 1974. поново се оснива централна покрајинска установа под називом Удружене а. Косова и Метохије, али без апотека из Косовске Митровице, Призрена, Пећи и Ђаковице. Овакав систем рада трајао је до 1994, када су а. припале домовима здравља. У међувремену, нарочито 1991–1992, отворен је велики број приватних а. чији су власници у огромној већини били Албанци. Већ 1998. а. у државном власништву поново су обједињене и формирана је јединствена апотекарска установа, али је агресија НАТО пакта не само разорила тај систем, него је учинила да готово све а. постану етнички чисте, будући да у њима раде искључиво Албанци.
Слободан Илић
Прокупље. Развој апотекарске делатности у Топличком округу почиње првом а. „Нана" у Прокупљу коју је 1901. основао маг. фарм. Милош Николић. У послератном периоду национализације све а. су преименоване у народне а. и 60-их година прошлог века су се интегрисале у Медицински центар „Прокупље", касније Здравствени центар „Топлица" Прокупље. Фармацеутски сектор осамосталио се 1998, формирањем Апотекарске установе „Прокупље". У 2006. дошло је до промене назива и оснивача а., тако да је оснивач од тада општина Прокупље, а назив А. „Прокупље". Данас је то здравствена установа која у свом саставу има 5 а. и 4 јединице за издавање готових лекова у општинама Прокупље, Куршумлија, Блаце и Житорађа. Фрамацеутску здравствену делатност обавља девет дипл. фарм. и 40 фарм. техн.
Смедерево. Прву а. отворио је маг. фарм. Јован Дилбер 1859, a другу маг. фарм. Живојин Тајсић 1893. Потом се наставља оснивање, прво градских а., а затим и а. у околним већим местима Смедеревског округа. Све су оне до завршетка II светског рата биле у приватном власништву. Национализацијом три а. у Смедереву формирају се народне а., које су 1963. интегрисане са Општом болницом у Смедереву. Настављају рад под називом Служба за медицинско снабдевање у оквиру Медицинског центра Смедерево и Дома здравља Велика Плана, али услед друштвених промена 90-их година прошлог века долази до издвајања а. из Медицинског центра и Дома здравља. Апотекарска установа „Смедерево" која је обухватала три а. и 10 јединица за издавање готових лекова које покривају две општине Смедерево и Велику Плану, настала је 1998. Организациона јединица Велика Плана издваја се 2007. из састава матичне здравствене установе – Апотекарске установе Смедерево и добија статус самосталне здравствене установе. Организациона структура А. „Смедерево" обухвата једну градску а. и два њена огранка, као и девет јединица за издавање готових лекова у градском и приградском подручју територије Смедерево. А. има и своју галенску лабораторију. Здравствену фармацеутску делатност обавља 25 дипл. фарм. и фарм. техн.
Смедеревска Паланка. Прву а. основао је маг. фарм. Васа Јовановић 1882. До II светског рата апотекарство у овом крају развија се кроз приватни сектор, а после II светског рата приватне а. су национализоване и апотекарство се развија кроз државни сектор. Народне а. се 60-их година ХХ в. интегришу у Медицински центар „Смедерево" и после низа трансформација, услед друштвених промена 90-их година, издвајају се у самосталну здравствену установу, А. „Здравље". Од оснивања 1993. у А. „Здравље" обавља се здравствена делатност на примарном нивоу система здравствене заштите и пружају фармацеутске здравствене услуге грађанима Смедеревске Паланке и околине. Данас фармацеутску праксу обавља девет дипл. фарм. (од тога три специјалисте) и 19 фарм. техн. у једној централној градској а., два апотекарска огранка, шест јединица за издавање готових лекова и галенској лабораторији.
Сомбор. Прву а. под називом „Код златног лава" отворио је 1766. у Сомбору Фердинанд Планк, фармацеут из Осијека. Она је мењала власнике и радила све до 1944, када је ушла у састав војне а. Другу а. под називом „Код Свете тројице" на истоименом тргу отворио је маг. фарм. Александар Пеак 1819. Ширење града и све повољније друштвено-економске прилике у Сомбору и околини утицали су на повећање потреба за новим а., па их је уочи окупације априла 1941. било чак шест. Током окупације радиле су само две, а након национализације 1948. четири народне а., да би почетком 60-их година XX в. дошло до интеграције самосталних а. са још 14 приградских и сеоских а. у јединствену Народну а. Реорганизацијом Здравствене службе Народна а. губи самосталност и постаје један од ООУР-а Медицинског центра „Др Радивој Симоновић", да би тек 1989. поново постала здравствена установа за медицинско снабдевање, самостална у стручном и економском смислу. Организациона структура обухвата осам огранака а. и десет јединица за издавање лекова. Огранци а. налазе се у Бездану, Светозару Милетићу, Станишићу, Кљајићеву и у Сомбору (Централна а., Прва народна а., А. „Булевар", А. „Црвенка"). Јединице за издавање лекова налазе се у Бачком Моноштору, Колуту, Бачком Брегу, Алекси Шантићу, Риђици, Чонопљи, Телечкој, Стапару, Дорослову и Гакову. Фармацеутску здравствену делатност на подручју општине Сомбор обавља 26 дипл. фарм. и 47 фарм. техн. Народна а. у Сомбору је наставна база за извођење практичне наставе за ђаке средње медицинске школе смера фарм. техн.
Сремска Митровица. Прва грађанска а. у Сремској Митровици, „Код златног орла" основана је 1806. као филијала а. у Петроварадину власника маг. фарм. Фрање Шамса. Развој апотекарске службе текао је паралелно с развојем града, па се тек 1885. отвара Друга градска а. „Код Анђела чувара" у власништву породице Цајсбергер, а 1907. маг. фарм. Веселин Гргуров добија право да отвори Трећу а. коју је назвао „Код спаситеља". Пратећи друштвенополитичке промене, након национализације и низа трансформација, народне а. припајане су Здравственом центру Сремска Митровица све до 1999, када је основана А. Сремска Митровица као самостална здравствена установа. Фармацеутску здравствену делатност обавља 21 дипл. фарм. (од чега је петоро специјалиста) и 26 фарм. техн. у 11 а. и огранака а. у граду (шест) и сеоским срединама (пет).
Суботица. Прва а. у Суботици отворена је 1780, када је Градски сенат одобрио маг. фарм. Ференцу Чорди оснивање прве грађанске а. под називом „Мађарска круна". Чорда је 1802. продао а., која је неколико пута премештана на друге локације да би, након изградње Градске куће 1912, била пресељена под кров овог здања. С развојем града и повећањем броја становника почиње отварање нових а., како у граду Суботици (1813. друга, 1855. трећа а.), тако и у приградским и сеоским срединама (Палић 1903, Стари Жедник 1906). Напосредно пред II светски рат радило је 16 а. у приватном власништву, које су национализоване или откупљене. Здравствена установа под именом Народна а. „Суботица", у којој поједине а. постају огранци, основана је 1962. Након неколико реорганизација од 1998, ова установа мења име у А. „Суботица". Њу данас чини 18 а. (огранака) од којих је 12 на територији града, док је осталих шест у приградским месним заједницама Палић, Таванкут, Чантавир, Бајмок, Стари Жедник и Нови Жедник. Према подацима из 2008, здравствену делатност у А. „Суботица" обавља 21 дипл. фарм., један дипл. инжењер-технолог фармацеутског смера и 40 фарм. техн.
Ужице. Развој апотекарске службе у Ужицу везује се за маг. фарм. Лазу Секулића који је 1881. отворио прву а. у граду, пошто је 1880. добио од санитетских власти дозволу, а након што је продао постојећу у Лозници. Друга а. отворена је 1892, а трећа 1933. Све три приватне а. после II светског рата национализоване су и тако је јуна 1949. основано Апотекарско предузеће за промет лековима. После пет година оно се дели на три самосталне градске а. Оне 1963. улазе у састав Домова здравља, а касније и Здравственог центра „Ужице". А. су 1996. издвојене и послују под називом Апотекарска установа „Ужице". Под тим називом установа је постојала до 2007, када оснивачка права преузима град Ужице и установа мења име у А. „Ужице". Фармацеутска делатност обавља се у 27 а. и апотекарских јединица на подручју 10 општина Златиборског округа: Ужице, Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта, Чајетина, Нова Варош, Прибој, Пријепоље, Сјеница. Има 244 стално запослених, а од тога 57 су дипл. фарм. и 100 фарм. техн.
Чачак. Фармацеутска пракса у Чачку почиње да се развија у другој половини XIX в. (1872), када је маг. фарм. Ивану Отошићу одобрено отварање и држање прве а. јавног типа. Другу по реду а. отворио је Аристид Јовановић 1891. У другој половини XX в. развија се апотекарски сектор кроз државне а. уједињене у радну организацију под називом „А. др Драгиша Мишовић", која је основана 1962. и радила све до краја 1988. Тада се трансформисала у радну организацију под називом Народна а. „Чачак", која је касније ушла у састав Здравственог центра Чачак, а из њега је издвојена и основана као самостална здравствена установа 1993. под називом Апотекарска установа „Чачак". Од 2007. оснивачка права прелазе у руке градске власти и установа послује под називом А. „Чачак". Фармацеутска делaтност обавља се на територији општина Чачак, Лучани и Ивањица, кроз мрежу од осам а., четири апотекарске јединице за издавање готових лекова, службу за медицинско снабдевање с магацином и галенску лабораторију. Од 76 запослених, има 41 дипл. фарм. и 16 фарм. техн.
Шабац. Прву а. у шабачком крају отворио је 1856. Франц Лудвик из Илока. У А. „Код Свете Тројице", поред њега, радили су Шапчанин Константин-Коста Николић и један лаборант. Ова а. мењала је власнике, селила се на другу локацију и наставила да ради после национализације као Прва народна а. Током XIX и прве половине XX в. отворено је још а. у Шапцу (Коста Николић отворио је 1869. другу, а Петар Хаџи Поповић 1892. трећу а.) и све оне биле су у приватном власништву. По ослобођењу Шапца 1944, све а. (пет приватних и једна болничка) конфисковане су или национализоване, а градске а. ушле су 1961. у састав Медицинског центра „Др Лаза К. Лазаревић" као одељења за медицинско снабдевање. Због недостатка простора болничка а. је припојена Првој народној а. У овој а. почела је галенска производња инфузионих раствора, а касније је формирана галенска лабораторија са одељењем за асептичан рад и контролном лабораторијом. А. су 1993, након реорганизације здравствене службе у Шапцу, изашле из Здравственог центра, када је формирана и самостална Апотекарска установа „Шабац", која 2007. мења назив у А. „Шабац". У свом саставу она има осам а., четири апотекарска огранка и две јединице за издавање готових лекова, које се налазе на територији четири општине: Шабац, Владимирци, Коцељева и Богатић. Према подацима из 2008, у њој здравствену делатност обавља 41 дипл. фарм. (пет специјалиста), 42 фарм. техн., а немедицинског особља има 30.
Душанка Крајновић
Република Српска. Зачетак апотекарства на територији БиХ везује се за XVI в. (1565), у вријеме када су формирани први „атари", посебне трговине зачинима и лијековима из народне медицине. Власници атара били су придошли Јевреји који су ову дјелатност преносили с кољена на кољено. Овом дјелатношћу се, уз Јевреје, убрзо почињу бавити и муслимани, при чему се атари, упркос забранама из 1751. и 1879, одржавају код муслимана до I свјетског рата, а међу Jеврејима до II свјетског рата. Сматра се да су атарске продавнице биле прелаз од народне фармакотерапије ка официјелним а. и као такве су просјечном становнику БиХ биле драже и ближе. Из тог разлога атари су се и могли одржати тако дуго (у Бањалуци) и поред отварања све већег броја а. (приватних и болничких) које су личиле на европске а. и које су отварали студенти европских или цариградског факултета.
У БиХ је задуго, све до XIX в., била пракса да је сваки доктор истовремено био и апотекар и обрнуто. Доктор/апотекар терапију је одређивао на основу симптома које му је купац описивао. Значајан развој фармације на овом подручју почео је након аустроугарске окупације, тачније 1878. Наредбом из 1879. посао апотекарства је концесиониран и њиме се могао бавити само квалификовани апотекар, тј. маг. фарм. са дипломом стеченом на аустроугарским универзитетима. У Бањалуци прву концесију добио је Морис Брамер који је 1879. отворио а. по угледу на европске. Касније, а. отварају и Ото Лешнер (1893) и Томо Мирковић (1908). Осим у Бањалуци, на подручју данашње РС, прве а. отварају се у Градишци (1881, Алфонс Варјачић), Требињу (1883, Јоаким Боглић), Дервенти (1885, Јосеф Олтвани), Босанској Дубици (1895, Емил Старвер), Бијељини (1897, Антон Худовски), Приједору (1901, Исидор Хорземски) и Зворнику (1905, Франц Ивануш). Послије I свјетског рата на подручју Краљевине Југославије отварају се нове приватне а. и то у свим већим градовима. До 1930. у Бањалуци су радиле три а. из аустроугарског доба. Савка Пантић 1931. добија дозволу банске управе да отвори четврту, а Хамдија Филиповић 1938. отвара пету а. До 1941. у Бањалуци су отворене и а. Његована Станишића и Милана Радочаја. За вријеме Краљевине Југославије у градовима на територији данашње РС радиле су 23 а. које су се снабдијевале лијековима из веледрогерија у Загребу и Београду. За вријеме II свјетског рата а. су биле организованe на ослобођеним подручјима, док су, након ослобођења, обновљене a. које су током рата биле уништене, али су све национализоване.
Данас на територији РС има 312 а. од чега је 44 основала јединица локалне самоуправе, а 270 је у приватном власништву, затим 12 болничких а. и једна а. дома здравља. Највише а. има Бањалука: 58 на око 300.000 становника, а потом Бијељина са 39 а. на око 130.000 становника.
Апотекарска дјелатност у БиХ првобитно је уређена Законом о а. из новембра 1907, урађеном по узору на правну регулативу у Аустрији и Угарској. Тај закон је био на снази све до доношења новог Закона о а. Краљевине Југославије из 1930. До 1993. здравствена дјелатност у а. била је уређена Законом о здравственој заштити из 1986. Каснијим Законима о здравственој заштити РС из 1993. и 1999, а у складу са Уставом РС из 1992, утврђено је да а., као здравствене установе, може основати правно и физичко лице. Касније, област апотекарства детаљније је уређена Законом о лијековима РС из 2001. Закон о апотекарској дјелатности РС донијет је у децембру 2008. и њиме надлежност у области апотекарске дјелатности преузима Министарство здравља и социјалне заштите РС. А. као здравствена установа дефинисана је и у Закону о здравственој заштити из децембра 2009.
Ј. Медар
Црна Гора. Послије II свијетског рата формиране су у свим градовима и варошима а. са стручним особљем и у организационом устројству државне установе. У саставу Апотекарског центра Беране биле су а. у Андријевици, Беранама и једна сеоска а. у Петњици. Поред тога, радиле су и а. у Бијелом Пољу, Бару, Будви, Вирпазару, Даниловграду, Жабљаку, Шавнику, Колашину, Мојковцу, Никшићу (двије а.), Подгорици (три а.), Пљевљима, Плаву, Петровцу на Мору, Рожајама, Тивту, Рисну, Цетињу, Шавнику, Тузима, Голубовцима и Херцег-Новом (двије а.). А. у Беранама имала је службу „Хитан лијек", јединствену у Југославији. А. у Котору наслиједила је вјековну традицију апотекарства у овоме граду, јер су овдје а. (чак двије) биле организоване још за венецијанске управе и у њима су радили школовани апотекари поријеклом из Италије, а каткад и Бокељи. А. у Херцег-Новом наслиједила је приватну а. Ђоновића из XIX в. У свим а. радили су дипломирани фармацеути. Поред ових установа, постојале су болничке а. у Подгорици, Никшићу, Цетињу, Котору и Војној болници у Мељинама код Херцег-Новог. Све оне пословале су као самостални субјекти, а данас дјелују у склопу фирме „Монтефарм". У исто вријеме, од почетка 90-их у Црној Гори ради велик број приватних а.
Василије Лабудовић; Горан Комар
ИЗВОРИ: Здравствени шематизам Краљевине Југославије. Ресор Министарства социјалне политике и народног здравља, Зг 1929–1932; Збирка закона, уредби, правилника и прописа о апотекама. Апотекарска комора Краљевине Југославије, Бг 1932; Архиве апотека и апотекарских установа.
ЛИТЕРАТУРА: Sammlung der für Bosnien und die Hercegovina; Erlassenen Gesetze, Verordnungen und Normalweisungen, I Band, Wien 1880; К. Николић, Покушај да се изложи развиће апотекарске струке за последњих сто година, Бг 1904; Fridrih Loc, Нови Врбас 1785–1935, Нови Врбас 1935; А. Штадлер, „Најстарије суботичке апотеке", АФ, 1951, 4; А. Ђуричић, С. Елазар, Преглед историје фармације Босне и Херцеговине, Сар. 1958; В. Марјановић, „Прва апотека средњовековне Србије у Котору", у: Зборник радова 7. научног састанка Југословенског друштва за историју медицине, фармације и ветеринарства, Н. Сад, 1961; Д. Срдановић, „Панчевачке апотеке кроз историју града", Acta Hist. Med. Pharm. Vet., 1964, 1–2; В. Марјановић, Фармација у Шапцу у 19. веку, Шабац 1966; А. Делини, Стање у фармацији у Србији између два светска рата 1918–1941, Бг 1967; В. Марјановић, Фармација у Смедереву у XIX веку, Смед. 1969; Фармација у Србији у 19. веку, Бг 1970; Фармација у Ваљеву у XIX веку, Ваљево 1970; Фармација у Алексинцу у XIX веку, Бг 1971; Здравствена култура Јагодине у 19. веку, Свет. 1972; В. Симић, Здравствене институције, лекари и здравствена култура Лесковца и околине, Бг 1973; В. Марјановић, Здравствена култура Лознице у 19. веку, Лозница 1975; Здравствена култура Обреновца у XIX веку, Обреновац 1975; Здравствена култура Крагујевца у XIX веку, Краг. 1979; М. Југовић, Апотека у Карaновцу. Народна апотека Краљево, Кв 1981; Д. Ступар, „Настанак и развој апотекарства у Титовом Ужицу (1881–1981)", АФ, 1983, 5; М. Мићић, Фармација у Срему 1759–1918, Н. Сад 1987; Р. Катић, Српска средњовековна медицина, Г. Милановац 1990; М. Мићић, Д. Јанкулов, „Фармација у Новом Саду од 1740. до 1949. године", Фармацеут, 1991, 4; А. Тасић, Прилози за завичајну историју − Сомбор на длану Галена, Сомбор 1994; Д. Ступар и др., Апотекарска установа „Београд", Бг 1996; М. Гајић, Ж. Михајловић, Сто четрдесет година фармације у Шапцу, Шабац 1996; Д. Ступар, Фармација у Пожаревцу 1857–1997, Пожаревац 1997; Н. Педовић, Апотекарство Црноречја и Тимока: Зајечар, Књажевац, Бољевац, Зајечар 2000; Д. Паројчић, Д. Ступар, „Апотеке у Србији у 19. веку са деонтолошког аспекта", АФ, 2001, 1–2; D. Parojčić, „First Pharmacy Law from 1865 and its Impact on the Development of Pharmaceutical Legislation in Serbia", у: Akten des 35. Internationalen Kongresses für Geschichte der Pharmazie, Luzern (Schweiz), 19–22. September 2001; Д. Паројчић, Д. Ступар, „Деонтолошки аспект развоја фармације у Србији између два светска рата – прилог проучавању историје фармације у Србији", ТИ, 2002, 3–4; Војни санитет у српском народу, Бл 2002; И. Машић, Коријени медицине и здравства у Босни и Херцеговини, Сар. 2004.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)