АНАТОМИЈА ДРВЕТА

АНАТОМИЈА ДРВЕТА, наука о макроскопској, микроскопској и субмикроскопској грађи дрвета с описом, оценом и одређивањем врста и својстава дрвета. Обухвата општу, примењену, еколошку и упоредну а. д. Општа изучава субмикроскопску грађу дрвећа, жбуња и повијуша, елементе грађе, одлике примарне и секундарне грађе; примењена изучава анатомску грађу појединих врста; еколошка проучава утицаје еколошких фактора на грађу дрвећа и на техничко-технолошка својства дрвета; упоредна а. д. је значајна за таксономију, у индустрији примарне и финалне обраде дрвета, за промет и трговину дрветом. Главни елементи микроскопске грађе стабала дрвећа су срчика (унутрашњи део дрвета који је изгубио физиолошку функцију), бељика (спољашни део дрвета испод комбијалног прстена са значајним физиолошким функцијама) и кора. Врсте код којих је срчика безбојна јесу бакуљаве, а са тамно обојеном срчиком су једричаве. Основни елементи микроскопске грађе дрвета голосеменица су трахеиде и паренхим. Трахеиде могу бити аксијалне и радијалне, а заступљене су у грађи са 90−95%. Паренхим може бити радијални, аксијални и епителни. Четинарске врсте могу бити: без смолних канала (нпр. јела, тиса, клека) и са смолним каналима (смрче, оморика, црни и бели бор, ариш). Основни елементи грађе дрвета скривеносеменица су: трахеје, либриформ и паренхим. Према величини и распореду проводних елемената, лишћари се деле на: прстенасто-порозне (храст, багрем, јасен, трешња, зова) и дифузно-порозне врсте (врбе, тополе, липе, брезе, јове, буква, орах, јавор, кестен, дуд). Први универзитетски уџбеник на српском језику о а. д. написао је Петар Ђорђевић 1930. После II светског рата професор Шумарског факултета Светислав Васиљевић својим значајним научним и педагошким радом дао је велик допринос развоју ове научне области и њене примене у шумарству.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Васиљевић, Анатомија дрвета, Бг 1983; Д. Вилотић, Упоредна анатомија дрвета, Бг 2000.

Василије В. Исајев

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)