АРГАТ

АРГАТ (грч. ejrgth"; тур. ırgat), радник, надничар који ради под изузетно тешким условима. Први утврђени записи речи а. потичу из XVII в. у речницима Микаље, Делабеле, Бјелостенца, Стулија и Вука Ст. Караџића, а налазимо је и у усменој књижевности: „Па нареди мене у аргатлук / аргатовах три године дана / и ја вукох дрвље и камење / све уз моја кола и волове / И за пуне до три годинице / ја не стекох паре ни динара/ ни заслужих на ноге опанке. / Узех будак чим сам аргатов'о..." (Вук, Рашта Новак оде у хајдуке); „Аргатин да биде, па ништо да не спечали!" (клетва); „Аргацки пари – ковачки јаглење!" (угљевље које се брзо гаси; пословица). А. се помиње и у различитим писаним изворима („Аргатом, што су пословали на воденици; аргату, што је помагао"; „Харгатом, што пословаше у бахчи и мајуру" (1726); „Беше добра аргатка, работила ми је у лојзе" – Стеван Сремац) и сачуваним казивањима. Зграду за конак кнежев у Београду 1830. градио је Тома Вучић-Перишић, којем је књаз Милош дао титулу надзорника (бина-емина) а., како су тaда називали бесплатне раднике, а они су радили под Вучићевим присилним терором и често страдали. Око 1830. у време највеће грађевинске делатности у Београду, један мајстор је зарађивао дневно један стопарац (пола динара), калфа 2 гроша (40 пара), а чираци, шегрти, дакле и а. као неквалификована радна снaга – 60 пара (30 пара динарских). Грађевински радници су живели бедно, иако им је радни дан био од зоре до сумрака (14–16 часова). У капитализму се и данас надница а. рачуна 10–12 радних часова дневно, сваког радног дана, осим недеље. Реч аргатовање је и данас остала синоним за тежак, слабо плаћен посао, не само физички или мануелни, него и умни прекомеран убрзани рад.

ЛИТЕРАТУРА: М. Влајинац, Пољска привреда у народним пословицама, Бг 1925; Д. Ј. Поповић, Грађа за историју Београда од 1717 до 1739, Бг 1958; М. Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, I, Бг 1987.

Ђорђе Перић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)