АТЛЕТИКА

АТЛЕТИКА (грч. qlhthv": такмичар, борац), основна спортска грана („краљица спортова") која обухвата преко 60 тркачких, скакачких и бацачких дисциплина. Код Срба се најпре јавља међу ђацима средњих школа у Угарској 1867. Прво атлетско такмичење одржано је 1873. у Сомбору, а организатор је био професор гимнастике Александар Деметровић. Ђаци су се такмичили у трчању, скакању увис и удаљ и бацачким дисциплинама. Деметровић је 1887. основао Сомборско спортско удружење које је имало и атлетски клуб. А. је била и у програму Палићких олимпијада (1880–1895). Крајем XIX и почетком XX в., поред Сомбора и Суботице, атлетске секције су настале и у Сенти, Великом Бечкереку (Зрењанину), Турској Кањижи (Новом Кнежевцу), Великој Кикинди, Бачкој Паланци, Старом Бечеју и др. Срби у Војводини су на атлетским митинзима и првенствима Угарске наступали заједно са Мађарима, Немцима, Буњевцима, Хрватима. На државном првенству у Суботици 1894. Сомборац Миливој Павловић постао је шампион у трчању на 100 и 200 м и на 200 м са препонама. Суботички атлетичар Ђуро Стантић прославио се победама у ходању, на Првенству света 1901. у Берлину на 75 км и на ванредним Јубиларним Олимпијским играма 1906. у Атини на 3.000 м. У Сомбору је спортско друштво Раднички 1912. окупило у атлетској секцији велику групу младих спортиста, међу којима се истицао Нандор Хеленбергер, радник у четкари, који је трчао на свим пругама од 800 м до маратона и пред I светски рат постао рекордер Аустроугарске на стази од једне миље с резултатом 4:28,0. У Краљевини Србији постојала су народна надметања у традиционалним дисциплинама, а прво званично атлетско такмичење одржано је 2. VI 1908. у Београду на 3.000 м, у организацији лакоатлетског клуба Београдског витешког друштва „Душан Силни", основаног 1892. Српски олимпијски клуб, основан у Београду 1910, имао је пливачку, коњичку и атлетску секцију, а организовао је акције за буђење и подстрекавање витешког духа у народу. Приредио је 1910. и 1912. маратонске трке на стази Обреновац–Београд. У првој трци победио је Александар Поповић, а у другој Драгутин Томашевић. По унутрашњости Србије Олимпијски клуб је имао 32 одбора која су организовала такмичења у а. На изборном надметању за Олимпијске игре 1912. у Стокхолму победили су Душан Милошевић и Драгутин Томашевић, први олимпијци Србије. Милошевић је у олимпијском предтакмичењу у својој групи био трећи, а Томашевић у маратону 37. Пре I светског рата атлетске секције у Београду имали су Београдски спорт-клуб (од 1910) и Велика Србија, потоња Југославија (од 1913).

У Краљевини СХС најпре су обновљени атлетски клубови и секције у Војводини. Прво такмичење атлетичара из целе земље приређено је 1919. у Великом Бечкереку, а државно првенство у кросу у истом граду 1921. Исте године основан је и Атлетски савез Краљевине, са подсавезима на подручју Србије у Београду и Војводине у Бечкереку. Самостални Савез за Србију настао је тек 1940, после распада јединственог југословенског савеза и издвајања Хрватске и Словеније. У међуратном периоду српски атлетичари поставили су око 40 државних рекорда, а наступали су и на Балканским атлетским играма које су први пут одржане 1929. и после тога организоване сваке године у другој балканској земљи све до 1939. и избијања II светског рата. Најбољи су били: Алекса Ковачевић, Никола Клеут, Алекса Спахић, Карло Никхази, Карољ Амбрози, Јанко Буљик, Јован Микић Спартак, Фердинанд Новаковић и Золтан Бенце. Од атлетичарки истицале су се Зринка Крајновић Чебинац, Вера Неферовић, Флора Хофман и Емилија Јовановић. На Олимпијским играма 1924, 1928. и 1936. учествовало је 12 атлетичара из српских клубова, али нису забележили значајније резултате.

После II светског рата а. је у Србији доживела велики успон, како у погледу квалитета тако и масовности. Нарочито су били успешни београдски клубови Црвена звезда и Партизан, Спартак из Суботице, Војводина из Новог Сада, Морава из Ћуприје, Раднички из Крагујевца, Пролетер из Зрењанина. Атлетска екипа Црвене звезде заузела је 1989. прво место међу клубовима Европе. Београдски атлетичари Иван Губијан у бацању кладива и Фрањо Михалић у маратону освојили су сребрне медаље на Олимпијским играма у Лондону 1948. и Мелбурну 1956. На првенству света српска штафета 4x400 м (Дејан Јовковић, Ненад Ђурђевић, Исмаил Мачев и Слободан Бранковић) заузела је 1991. у Токију четврто место, Ненад Стекић био је пети у скоку удаљ 1983, а Драган Перић у бацању кугле 1991. седми и 1993. шести. На првенствима Европе Вера Николић освојила је две златне и једну бронзану медаљу у трчању на 800 м, а 1968. у Лондону поставила је светски рекорд у овој дисциплини (2:00,5). Милош Срејовић се на Европском првенству у Прагу 1978. изборио за златну медаљу у троскоку (16,94м). Ненад Стекић је два пута био европски вицешампион у скоку удаљ (1974. у Риму и 1978. у Прагу), а 1975. на Медитеранским играма одржаним у Алжиру постао је европски рекордер скоком од 8,45 м. Златне медаље на европским првенствима још су освајали Снежана Пајкић у трчању на 1.500 м и Драгутин Топић у скоку увис (обоје у Сплиту, 1990). Сребрне медаље у скоку увис освојиле су Олга Гере-Пулић (1962. у Београду) и Биљана Петровић (1990. у Сплиту). Оливера Јевтић је у маратону освојила сребрну медаљу (2006. у Гетеборгу), а побеђивала је на више међународних такмичења у кросу. На европским првенствима четврта места освојили су: Мирко Вујачић у бацању копља, Владимир Милић у бацању кугле, Дане Корица у трчању на дуге стазе, Јулија Мате-Нађ у бацању диска. На првенствима Европе у дворани златне медаље освојили су: Владимир Милић (1982. у Милану), Драган Здравковић (1983. у Будимпешти), Слободан Бранковић (1992. у Ђенови) и Драгутин Топић (1996. у Стокхолму), сребрне Ненад Стекић (1980. у Зинделфингену, западна Немачка) и Драган Перић (1994. у Паризу). Бронзане медаље освојили су: Милован Савић (1976. у Минхену), Иван Иванчић (1980. у Зинделфингену, западна Немачка), Јован Лазаревић (1982. у Милану), Слободанка Чоловић (1986. у Мадриду) и Драгутин Топић (1992. у Ђенови и 2000. у Генту, Белгија). Освајачи бронзаних медаља на светским првенствима у дворани су Драган Перић (1995. у Барселони) и Драгутин Топић (1997. у Паризу). На Универзијади 1953. Милан Милаков освојио је златну медаљу у скоку с мотком.

Српски атлетски радници примили су највиша признања за успешно организовање првенства Европе у Београду 1962. на отвореном простору и 1969. у дворани. На Конгресу Међународне атлетске федерације (IAAF) седиште Европског комитета је 1962. било премештено из Париза у Београд, а Артур Такач изабран за генералног секретара и на тој дужности се афирмисао као један од најзаслужнијих атлетских радника у свету. Поред Такача, познати тренери, стручњаци и функционери у овом спорту из Србије били су: Јаша Баков, Милош Величковић, Никола Курелић, Александар Маринковић, Милан Милаков, Вида Видак-Јерковић, Божидар Јанковић, Миодраг Живковић, Петар Вуковић, Ернест Тили, Драгош Стевановић, Славко Кузмановић, Стеван Ленерт, Александар Петровић, Владимир Луковић, Сергије Лукач, Драгомир Петровић, Милан Вранић, Даниел – Дане Корица, Драгољуб Чолић, Владислав Јовановић, Људевит Вујковић, Жарко Зличић, Божидар Радмановић, Радован Силашки, Јован Драгосавац, Смиљка Калушевић, Ференц Камаси и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Илић, Историја српске атлетике, Бг 1998.

Милојко Тубић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)