АРХИВИСТИКА

АРХИВИСТИКА (грч. rcei'on: државна зграда; лат. archivum), помоћна историјска наука теоријског и практичног бављења прикупљањем, смештајем и чувањем архивске грађе. Дели се на четири дисциплине: а. у ужем смислу проучава архивску теорију, утврђује стручну терминологију, принципе и стандарде у стручном раду (заштита и валоризација архивске грађе ван архива, одабирање и преузимање, смештај, чување, валоризација, сређивање и обрада грађе, израда научно-обавештајних средстава о грађи, њено коришћење, излагање и објављивање); архивска техника проучава услове и стандарде чувања и одржавања грађе, архивску зграду, опрему, рестаурацију и конзервацију, микрофилмовање и репродуковање грађе; историја а. и архивске службе проучава настанак и рад архива и развој архивске делатности; архивско законодавство обухвата скуп прописа о архивима, архивској служби и архивској грађи. А. се користи знањима више сродних дисциплина: палеографије, дипломатике, сфрагистике, хронологије, нумизматике, историјске географије, генеалогије, канцеларијског пословања. Развој а. у Србији почиње у XIX в. Књаз Милош је 1836. издао наредбу да се пописују све црквене и манастирске старине у Србији (рукописи, иконе, стари новац, фреске, предмети). Народ, свештеници и учитељи достављају старине у Народну библиотеку и Народни музеј. У прикупљању се није правила разлика између архивских, музејских и библиотечких предмета. Прикупљају се протоколи из Првог и Другог српског устанка. Следи упутство Књажевске канцеларије Суду народа српског о сређивању и начину чувања аката. Попечитељство просвештенија доноси Упутство регистратурама из 1839. у којем су дефинисане и раздвојене дужности регистратора и архивара, те прописано вођење и чување списа у настајању. На прикупљању, пописивању, исписивању, откупу старина и објављивању сачуваних српских древности ангажовало се Друштво српске словесности од оснивања (1842). Оно је формирало свој архив, организовало исписе из докумената у земљи и иностранству (Старој Србији и Македонији, Војводини, Сарајеву, Дубровнику, Далмацији, Венецији, Риму, Бечу, Пешти, Петрограду, Цариграду). Овим активностима постављени су темељи а. у Србији. Следило је фотографисање и објављивање фотографија, рукописа, књига и предмета из Хиландара и других манастирских ризница: Српски споменици од 1395. до 1423, I–II, Бг 1857, 1882; Грађа за српску историју (1868); Зборник за историју, језик и историју књижевности српског народа (1899); Стари српски споменици (1925); Ј. Радоњић, Дубровачка акта и повеље, I, V, VII (Бг 1934) и др.

Први и назначајнији архивиста или, како се тада говорило, архивар, био је историчар Михаило Гавриловић, који је управљао Државном архивом у периоду 1900–1911. Потом су управници и архивисти били истакнути интелeктуалци, професори универзитета и познате личности које су деловале у културном, политичком и јавном животу ондашње Србије и Југославије: Божидар Прокић (1911–1922), Миленко Ранчић (1923–1924), Риста Ј. Одавић (1924–1929), Ђурђе Јеленић (1929–1938), Александар Арнаутовић (1938–1941), Милан Стојимировић Јовановић (1941–1945), Петар Колендић (1944–1945), Никола Шкеровић (1945–1954), Едиб Хасанагић (1954–1958), Божидар Манић (1967–1977) и др. После II светског рата истакнути архивисти били су: Олга Обрадовић-Мучалица, Олга Грујичић-Јаћимовић, Јелена Милић-Грчић, Анка Грујић-Петрановић, Даница Гавриловић, Олга Гилер и др.

После II светског рата (1946) утврђена су aрхивска подручја, када су створени законски оквири и материјалне могућности за развој а. и оснивање архивских одељења у оквиру музеја и других сродних установа. Из архивских подручја настала су Архивска средишта као самосталне архивске установе: 1947. у Панчеву и Зрењанину; 1948. у Ваљеву, Врању, Зајечару, Јагодини, Крагујевцу, Крушевцу, Нишу, Пожаревцу, Сомбору, Ужицу, Чачку и Шапцу и 1950. у Сенти; Градске државне архиве: 1952. у Суботици, Новом Пазару и Неготину; 1954. у Новом Саду, Кикинди и Лесковцу, 1956. у Пироту; међуопштински или историјски архиви: 1958. у Косовској Митровици, 1960. у Краљеву, 1968. у Пећи; Архивски центар у Прокупљу 1960; општински архиви у: Призрену 1969, Смедеревској Паланци 1968, Приштини 1969, Смедереву 1992.

ЛИТЕРАТУРА: О. Јаћимовић, О. Јелисаветов, А. Петрановић, Архивистика – Приручник за службенике архива, Бг 1959; Р. Поповић-Петковић, Постанак и развој архивистике у Србији и Македонији, Бг 1972; Група аутора, Приручник из архивистике, Зг 1977; Б. Лекић, Архивистика, Бг 2006.

Милић Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)