АСТРОФИЗИКА

АСТРОФИЗИКА, део астрономије који се бави физиком универзума. Проучава физичку природу космичких тела и космичке средине, као што је густина, температура, маса, хемијски састав, настанак, развој и старост небеских тела и њихова узајамна дејства. Користећи резултате добијене астрофизичким посматрањима, као и законе физике, астрономи теже да схвате и проуче сложене физичке процесе који се одигравају у различитим областима васионе. За већину астрофизичких посматрања користи се електромагнетни спектар. Постоји радио-, инфрацрвена, оптичка, ултраљубичаста (УВ), рендгенска (Х) и гама астрономија, а данас се развија и неутринска астрономија. Области које проучава теоријска а. укључују еволуцију галаксија, формирање структура великих размера у универзуму, физичку космологију укључујући космологију струна и физику астрочестица. Почеци научног рада код Срба, на проблемима којима се данас бави а., везују се за Руђера Бошковића, који је писао о природи Сунца, и за Атанасија Стојковића, који се бавио природом метеорита. У другој половини XIX в. појавили су се прави научни радови из а. Ђорђе Станојевић, први српски астрофизичар, у часопису Париске академије наука објављује низ научних радова из физике Сунца и спектроскопије. Чланке о спектроскопији, фотометрији и фотографији у астрономији пише и Јеленко Михајловић. Највећи научни допринос у овој области дао је Милутин Миланковић, који је објаснио појаву ледених доба астрономским узроцима. Војислав Мишковић је 1936. уз помоћ Милорада Протића организовао на Астрономској опсерваторији службу малих планета и посматрања Сунца, а Василије Оскањан је 1951. организовао службу променљивих звезда. Придружили су му се Александар Кубичела и Јелисавета Арсенијевић. У почетку се развија фотометрија еруптивних звезда, а после 1959. започиње рад у области полариметрије. Група за а. основана је 1960. Пре тога је Иван Атанасијевић учествовао у првим мерењима радио-зрачења Млечног пута у Француској, а по повратку у Београд изградио је пријемник и 1955. регистровао радио-зрачење Сунца. На Астрономској опсерваторији 1962. инсталирао је радиотелескоп, а затим радиоинтерферометар, што представља почетак српске радиоастрономије (на томе су радили Ј. Милоградов-Турин, Д. Урошевић). Александар Кубичела је конструисао Сунчев спектрограф и започео истраживања фотосферских кретања великих размера на Сунцу. Астрофизичка истраживања касније се усмеравају на физику звезда (Г. Ђурашевић, С. Јанков, Т. Ангелов), Сунца (И. Винце, М. Вукићевић-Карабин) и астрономску спектроскопију (М. С. Димитријевић, Л. Ч. Поповић, И. Винце, О. Атанацковић-Вукмановић), а касније и на гравитациона сочива, активна галактичка језгра – квазаре и гама бљескове (Л. Ч. Поповић, П. Јовановић).

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукићевић-Карабин, О. Атанацковић-Вукмановић, Општа астрофизика, Бг 2004; К. Сеган, Космос, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)