АУТОПОРТРЕТ

АУТОПОРТРЕТ, ликовна тема, подврста портрета у којој уметник представља свој лик. Јавља се у техници слике, скулптуре, цртежa, графике али и у савременим медијима - фотографији, видео радовима и филму. Уметник приказује свој лик уз помоћ огледала, углавном en face. Најчешће се приказује само попрсје, а ређе цела фигура. Kao посебна подврста јавља се а. с палетом или за штафелајем. Настајући у уметниковој интими, лишен захтева поручилаца и самим тим слободнији у уметничком приступу, а. је представа уметникове самоспознаје и самодоживљаја. У дугој историји а. новијег доба запажају се одређени типови: класични а., а. са инсигнијама сликарског заната, а. при чину сликања, а. у контексту историјских или религиозних композиција и а. са супругом, пријатељима или кућним љубимцима. Најчешће то је приказ рецентне уметникове физиономије, а ређе анализа психолошких карактеристика. У а. се кроз векове огледају развој друштва, однос појединца према друштву и промене у статусу уметника; те фазе у развоју портрета крећу се од реалистичког ка формалним приказима сопственог лика. А. је могао имати неколико значења: да укаже на најдубљу саморефлексију; да саопшти чињенице ауторовог статуса или да укаже на жељену пројекцију сопственог места у друштву. Интересовање за а. у европској уметности почело је у раној рeнесанси, када се после дуге анонимности мења друштвени статус уметника (А. Дирер). Свој процват је доживео у XVII в., у време барока (Рембрант, Веласкез), а затим, после извесног затишја, поново у XIX в. с појавом класицизма и романтизма. Велику популарност тема задржаће и у XX в., када уметника интересује више изразита експресивна саморефлексија (Ван Гог) или искушавање пиктуралног експеримента (Сезан), а мање или никако опонашајући приказ.

У историји српске уметности а. се јавља у другој половини XVIII в. у сликарству арадског сликара Стефана Тенецког који је представио себе са четкицом и палетом, мастилом и пером (симболима сликарства и писмености) обученог у раскошни хермелински огртач са сенаторским појасом (симболима друштвеног статуса). Тих година, тачније између 1751. и 1760, Никола Нешковић приказује свој лик у свечаној грађанској одећи. Током XIX в. друштвени положај уметника знатно се побољшава, а самим тим се повећава број уметника који сликају а. За разлику од XVIII в., када је у српском сликарству био ретка тема, у XIX и XX в. скоро да нема сликара који ју је заобишао. Мењајући се у складу са уметничким стиловима и правцима, а. је доживљавао мене и указивао на различите уметничке идеје. Павел Ђурковић слика свој а. 1811, али не са симболима сликарства, него са књигом, с намером да укаже више на свој положај професора Гимназије у Сремским Карловцима. У наредним генерацијама сликара бидермајера тема а. била је изузетно честа, али без већих иконографских промена. У том периоду настају оваква дела прве српске сликарке Катарине Ивановић од којих је најзначајнији а. из 1837. Сликари романтичари наставили су да развијају ту тему. Најзначајнији су а. Новака Радоњића (који указују на романтичарску природу самог аутора кроз затамњени колорит и меланхолично расположење) и Стеве Тодоровића. Павле Симић никада није насликао самостални а., али је свој лик сместио у неколико историјских композиција. Мада није био савременик тог догађаја, Симић је себе приказао у слици Хаџи Ђера и Хаџи Рувим, као последњу фигуру на левој страни слике. Да би наговестио да је то аутор, ставио јој је у руку платно, окренуто полеђином према посматрачу, на којем пише назив слике. Уношење сопственог лика у слику потврда је његовог самодоказивања и истицања активног и емотивног суделовања у национално-родољубивим акцијама свог времена. Истовремено, натпис на полеђини слике указује на својеручни сликарев потпис. Ђура Јакшић такође није оставио ниједан самостални приказ свог лика, али је често свој лик позајмљивао актерима својих слика (Караула). Сликари епохе реализма редовно су сликали ту тему. Ђорђе Крстић оставио је а. у техници цртежа, а Милош Тенковић га није завршио. Најзначајнији представници српског реализма, Паја Јовановић и Урош Предић, урадили су представе свог лика у неколико наврата, али нису значајније допринели развоју те теме. Најзначајнији допринос тој теми дао је Стеван Алексић, који је насликао преко тридесет а. стварајући на тај начин сликарску аутобиографију – широку палету тематски и ликовно различитих дела. Издвајају се: А. у кафани, А. са мачком, А. са супругом Стефанијом. Сликари међуратног периода без разлике сликају а. Милан Миловановић насликао је свој a. сведеним колоритом али импресионистичким потезом. Надеждa Петровић интерпретира свој лик експресивно изведеним потезима и снажним наносима боје који актуелним ликовним средствима указују на психолошки профил зачетнице модернизма. Колористички експресионизам четврте деценије нашао је место у а. Петра Добровића, Игњата Јоба и Стојана Аралице. Идеје фантастичног сликарства оствариле су се у а. Милене Павловић Барили и у другим њеним композицијама у које умеће а. Друштвена клима огледа се код Моше Пијаде, у чијем се А. са јапанским луткама уочава утицај Монеовог и импресионистичког угледања на јапанску уметност. Духовне и медитативне идеје присутне су у а. Васе Поморишца. О жељи за уклапањем у актуелну уметничку праксу и жељи да се сопствени лик представи по моделу савремених сликара, казује и А. са цигаром Милана Коњовића. Као посебна целина у српском сликарству се издваја а. у контексту: Сава Шумановић, тако, приказао је свој лик на композицији Доручак на трави и Уметник у Атељеу. Појавом социјалистичког реализма тема а. проглашава се непожељном. Ипак, три представе сопственог лика из касних педесетих година изразиле су бунт против новонасталог модела репрезентације. То су А. с маском Миће Поповића, А. са шајкачом Петра Омчикуса и А. са шеширом Милорада Бате Михајловића. Иако међусобно потпуно различити, ти а. јединствени су јер показују критички однос према друштвеном уређењу и актуелним моделима презентације. У техници графике а. се јавља углавном у XX в. Међу најзначајнијима су свакако А. са лулом (1921) Михајла Петрова и А. Душана Јанковића (1926). У скулптури се јавља касно, у складу с касном појавом те технике у нас, тек крајем XIX в., најпре у опусу првог српског школованог вајара Ђорђа Јовановића, а затим и Томе Росандића, Сретена Стојановића и Петра Палавичинија. У међуратном периоду свој лик у материјалу овековечио је Стеван Боднаров у духу реализма, а у послератном периоду Павле Радовановић и Иванка Ацин. Вајари млађе генерације ретко негују ту тему. Тема а. представљана је током XX в. и у другим техникама ликовног изражавања: Иван Табаковић је сопствени лик представио у техници колажа, а Миленко Шербан неколико пута у техници пастела (1955, 1971, 1972. и 1978). Посебан приступ негује концептуална уметност током седамдесетих година XX в., која кроз неконвенционалне и нове медије интерпретира а. (Недељко Неша Париповић у већем броју фотографија, фото-перформанса и филмова).

ЛИТЕРАТУРА: Е. Церовић, Аутопортрети српских сликара 19. века, Бг 1993; О. Микић, Портрети Срба 18. века, Н. Сад 2003; S. West, Portraiture (Oxford History of Art), Oxford 2004.

Тијана Палковљевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)