АНГОРСКА БИТКА

АНГОРСКА БИТКА, одиграла се 28. VII 1402. између Татара (Монгола), које је предводио њихов велики емир Тимур (Тамерлан), и Турака Османлија, са султаном Бајазитом I на челу. Tимур је до тога времена водио крваве ратове у Персији, у држави Златне Хорде и у Индији, а Бајазит I је покорио скоро цело Балканско полуострво. У равници код Ангоре (Анкаре) судариле су се тада две најјаче војске, међу којима су били и ратни слонови, доведени из Индије. На страни турског султана учествовали су и српски вазали са својим коњаницима: браћа Стефан и Вук Лазаревић и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић. Мада су се храбро борили, битка се завршила потпуним поразом њиховог врховног господара – Бајазит I je заробљен и, као сужањ, умро у пролеће 1403. у Акшехеру, у старој Фригији. У бици је заробљен и Гргур Бранковић, али је касније откупљен. Заједно с Бајазитовим харемом, у татарско ропство доспела је и Оливера Лазаревић коју је ослободио брат Стефан. После боја Срби су се повукли у Цариград где су Стефана пријатељски дочекали византијски цар регент Јован VII Палеолог и царица Јевгенија, кћерка господара Митилене Ђеновљанина Франческа II Гатилузија. Стефан је од цара добио титулу деспота, која је била одмах иза царске, а вођени су и преговори о његовој женидби с Јеленом Гатилузијо, сестром царице Јевгеније. Од раније у сукобу с Бранковићима, деспот је бацио у цариградску тамницу сестрића Ђурђа. Он се брзо ослободио уз помоћ властелина Родопа и побегао Бајазитовом сину Сулејману, који је постао господар европског дела Турске. У лето 1402. у Србији се још није знало за сукоб ујака и сестрића. Кнегиња Милица и Мара Бранковић молиле су Дубровчане да пошаљу неки брод на исток и потраже њихову децу. Један део српске војске, који се враћао с ангорског бојишта копном, исекли су Турци на Марици, близу старог бојишта из 1371. Зато су се деспот Стефан и његов брат Вук враћали морем. Код Галипоља су сузбили напад турских стрелаца, а затим су стигли на Митилену. Пошто су опловили Грчку, дошли су на обалу Зете, где их је дочекао Ђурађ II Страцимировић са женом Јеленом, деспотовом сестром. У међувремену, Ђурађ Бранковић стигао је у своју земљу, са својим и турским трупама, с циљем да онемогући пролаз ујацима. До битке између Бранковића и Лазаревића дошло је новембра 1402. на Косову, недалеко од Грачанице, на два различита места, пошто су војске биле подељене на два дела. Победу је однео деспот Стефан који се тако, после неколико месеци, срећно вратио у отаџбину.

У бици код Ангоре, према једном препису сачињеном на персијском језику, који се чува у Самарканду, заробљено је 8.000 Срба. Тимур је заробљенике из других народа посекао, док је Србима поштедео животе јер „није видео бољих јунака". Пустио их је да се врате кућама, а код себе задржао само 70 Срба „вештих градњи камених мостова, кула и богомоља". Одвео их је у Самарканд, где су сазидали многе лепе грађевине. Касније их је отпустио Тимуров унук. А. б. је имала велик историјски значај. После жестоког османлијског притиска донела је предах балканским хришћанским народима, што је деспоту Стефану омогућило да се привремено отргне од зависности Порте и постане вазал угарског краља. Пораз Бајазита I, ипак, није довео до хришћанског покрета широких размера, који би се завршио протеривањем Турака из Европе.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Стефан Лазаревић по повратку из Ангоре у Србију", Зборник Илариона Руварца, I, Бг 1934; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Г. Шкриванић, „Ангорска битка (28. јула 1402)", ВИГ, април 1964; М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; Историја српског народа, II, Бг 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

Момчило Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)