АПЕЛАТИВИЗАЦИЈА

АПЕЛАТИВИЗАЦИЈА (лат. appellatiо: називање), прелазак властитих именица у заједничке (апелативе), што је један од начина стварања нових речи, нпр. Тесла > тесла (јединица за магнетну индукцију). Имена од којих су постали апелативи називају се епоними. Примарна а. остварује се метафоризацијом (Бранковић > бранковић), чији прелазни облик може бити устаљено поређење (стар као Метузалем > метузалем), или метонимијом (Волт > волт), а секундарна афиксалном деривацијом (Вук > вуковац, Пожега > пожегача). Ономастички извори а. обично су имена људи (Цезар > цар) и називи места (Дамаск > дамаск). Честа је а. ономастичке лексике из митологије (Нарцис > нарцис), из Библије (Јуда > јуда), из књижевности (Ромео > ромео) или из историје (Наполеон > наполеон). У српском језику речи настале примарном а. већином су страног порекла (квислинг, хулиган, сендвич) и различитог су степена адаптираности, а понекад су друкчије адаптиране од именица којима су мотивисане (Дон Жуан > донжуан), што је највидљивије у српском правопису, према којем се апелативи пишу малим словом (Коњак > коњак). Врло је продуктивна секундарна а. према именима оснивача великих религија (Христос > хришћанин), научних доктрина (Хегел > хегеловац), династија (Обреновић > обреновићевац), политичких покрета (Љотић > љотићевац) и сл. А. је карактеристична и за стварање назива мерних јединица (ват, ом, тесла).

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)