АРИЉЕ

АРИЉЕ, град и центар општине која садржи 22 насеља. Налази се у Старом Влаху у Ариљској котлини, на обалама голијске Моравице и њене леве притоке Великог Рзава. Кроз град пролази пут Пожега (13 км) – Ивањица (29 км). Насеље је смештено на 330–400 м н.в. Неправилног је облика с недоследним решеткастим распоредом улица, главне улице су паралелне са друмом и у једној од њих формиран је центар. На периферне делове компактног насеља надовезују се дисперзивне периферије. А. припада младим насељима. Основано је у трећој деценији XIX в. крај средњовековне цркве и трасе пута из Пожешке котлине ка Сјеници и Новом Пазару. Године 1823. изграђен је конак Јована Мићића, југозападно од цркве, где је привремено премештена Рујанска кнежина из Чајетине. Од 1870. је седиште среза, статус варошице добија 1880, а пошту крајем XIX в. Становништво је досељено из околних села, Моравичког, Пожешког и Златиборског краја и са Сјеничко-пештерске висоравни. А. у XX в. има убрзан развој − 1912. добија грађанску штедионицу, 1920. трговачко-индустријску банку, 1927. ариљску штедионицу, воћарску задругу и магацин, два вашара и недељну пијацу. Водеће привредне делатности и гране су: занатство, трговина стоком, дрветом, сточарским и воћарским производима. Седиште општине постаје 1850, а између I и II светског рата среско место за 11 општина. Добија срески суд, пореску управу, 1895. основана је радничка читаоница са књижницом, женска занатска школа, 1921. почиње с радом забавиште. После II светског рата А. добија и неколико фабрика (конфекцијe, трикотажe, производа од метала и сита за индустрију), грађевинска и трговинска предузећа, хотел, мотел и земљорадничку задругу. Године 2002. имало је 6.744 становника, од којих 97,9% Срба. У општини је живело 19.784 становника. У граду се налазе основна школа, предшколска установа, средња техничка школа, дом здравља, градска галерија, градска и дечја библиотека и соколски дом.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Црква св. Ахилија, задужбина краља Драгутина, саграђена је на локалитету с веома богатом култном и културном стратиграфијом. У римско или ранохришћанско доба ту се налазило светилиште уз које се развила ранохришћанска некропола. Негде у преднемањићком периоду над остацима древног светилишта подигнут је првобитни храм посвећен св. Ахилију. На основу археолошки истражених остатака зидова може се закључити да је то била подужна грађевина с анексом на јужној страни и попречно постављеном припратом, која је, као и анекс, имала гробну намену. У цркви су откривени покретни предмети из раздобља од IX до XI в. Васпостављајући територијалну организацију српске аутокефалне цркве, св. Сава Српски је 1220. при том храму основао седиште моравичке епископије. У непознато време првобитна црква страдала је у пожару. Бивши српски владар, краљ Стефан Драгутин, који је господарио северним деловима Србије и јужним областима Угарске, саградио је на њеним темељима знатно већу црквену грађевину, највероватније почетком девете деценије XIII в. Црква краља Драгутина има основу својствену рашким храмовима развијеног склопа. Грађевина је једнобродна, с припратом, јасно издвојеним западним травејем наоса, ниским певничким трансептом и троделним олтарским простором. Над средишњим делом храма уздиже се купола са шест прозорских отвора, ослоњена на прилично високо кубично постоље. Његов северни и јужни зид налазе се у равни бочних зидова подужног брода цркве. У односу на основу, висина ариљске цркве показује наглашену готичку издуженост, а стремљење у висину артикулисано је унутар цркве ступњевитим и ритмичним уздизањем лукова, сводова и прислоњених аркада. Спољашњи облици храма нe одражавају потпуно његов унутрашњи склоп. Бочни делови олтарског простора и краци певничког трансепта подведени су под заједничке једносливне кровове. На тај начин црква је споља добила изглед тробродне базилике. Фасаде су рашчлањене јаким пиластрима наткриљеним широким слепим луцима испод којих теку романички аркадни фризови. Спољашње лице зидова, грађених правилним блоковима седре и кречњака, прекривено је малтером обојеним у светли окер. На тамбуру и кубичном постољу куполе, као и на кровном венцу апсиде фреско-техником су извучене црвене траке како би се створио утисак зидања каменом и опеком. У апсиди ариљске цркве изграђена је полукружна камена клупа – синтронон, с уздигнутим архијерејским престолом, тзв. горњим местом. Олтарска преграда и епископски стасидион били су пажљиво исклесани од камена, као и надгробна обележја у припрати. У првим деценијама XIV в. уз западни зид ариљског храма дограђена је спољашња припрата. Сасвим једноставног облика, али знатних димензија, она је нарушила равнотежу и ритмичан склад маса цркве. Натпис у основи тамбура куполе сведочи да је живописање моравичке саборне цркве отпочето 1295/96. Сликарски радови били су вероватно окончани када је „први пареклисијарх" Генадије, негде 1296/97, угребао зграфит у довратник ђаконикона. За осликавање цркве заслужан је њен „први ктитор" краљ Драгутин. На програм и иконографију зидног сликарства значајан утицај имала је околност да је црква била немањићка задужбина и седиште епископије. У куполи, испод сада уништене представе Пантократора, и на потрбушју поткупоних лукова насликано је осамнаест представа старозаветних првосвештеника и пророка. Придружене су им фигуре Богородичиних родитеља, а на пандантифима су ликови јеванђелиста. У конхи главне олтарске апсиде очувале су се представе Причешћа апостола, с вероломним Јудом на челу једне од поворки, и Литургијске службе архијереја, с патроном храма св. Ахилијем Лариским. Живопис проскомидије, посвећене св. Стефану Првомученику, потпуно је уништен. У ђаконикону је, међутим, сачуван сажет житијни циклус патрона тог простора – св. Николе. Највише зоне олтара и наоса заузима циклус Великих празника, којем су придружене представе Страдања Христових и сцене из Житија Богородичиног. Стојеће фигуре светих у најнижој зони живописа потиснуте су на исток, у певничке просторе. То потискивање последица је умножавања српских историјских портрета и композиција у западном травеју наоса и припрати. У наосу су насликани замонашени Немањићи владари (св. Симеон Немања, Стефан Првовенчани као монах Симон, Урош I као монах Симеон и његова жена Јелена), шест српских архиепископа (св. Сава I, св. Арсеније I, св. Сава II, св. Јоаникије I, св. Евстатије I, св. Евстатије II) и ондашњи моравички епископ Евсевије. Та „галерија" портрета наставља се у припрати ликовима краљева Милутина и Драгутина, краљице Кателине и ктиторових синова Владислава и Урошица. На северном зиду место су добили портрет моравичког епископ Герасима и сцена Успење моравичког епископа Меркурија. У вишим зонама припрате насликани су Лоза Јесејева, Жртва Авраамова и циклус Васељенских сабора, којем је придружен Сабор св. Симеона Немање.

Претпоставља се да су ариљски живописци потицали из Солуна. Реч је о двојици веома добрих сликара, који ипак нису спадали у уметничку елиту свога времена, и једном сасвим мало надареном помоћнику. У њиховом делу јасно се осећа преплитање старог уметничког израза, заснованог на концепцијама монументалне уметности, с покушајима увођења нових сликарских вредности. Измењеног сензибилитета и усталасалог духа, сликари А. уводе новине у компоновање и моделовање, наглашавајући улогу цртежа и контрасте светла и сенке, али не досежу одлучније до решења тзв. зреле ренесансе Палеолога. Својим остварењима они обележавају завршну, маниризовану фазу пластичног стила XIII в. Сликарство спољашње припрате готово потпуно је пропало. Судећи по оштећеном попрсју Христа Спаситеља у лунети јужног улаза, оно је могло настати у првој или другој деценији XIV в, ако не и нешто касније.

У време цара Душана црква св. Ахилија добила је нови хорос. Претпоставља се да је управо у то време моравичка епископија подигнута на ниво митрополије. Митрополијско средиште било је премештено из А. у Моравски Градац негде након 1433. Ариљска црква и манастир страдали су већ у првом налету Турака, око 1460, после чега су запустели. До обнове манастира, подизања и живописања просторија уз бокове цркве дошло је у XVI в. Митрополијско средиште враћено је у А. најкасније у четвртој деценији XVII в. Тада се врше знатније преправке и граде нова трпезарија и конак. Међутим, крајем истог столећа манастир је поново страдао, а седиште митрополије је измештено. Након Пожаревачког мира 1718. митрополијска катедра враћена је у А., а територија епархије проширена спајањем са зворничком. Пред аустријско-турски рат (1737–1739), манастирске зграде су још једном разорене, а опустели храм Турци су неко време користили као коњушницу. Године 1806. око цркве је било само коље, које је Скопљак-паша у знак одмазде „окитио" главама српских ратника. Храм св. Ахилија постао је у XIX в. парохијска црква, поправљана 1829. Престоне иконе на новом дрвеном иконостасу насликао је охридски зограф Никола Јанковић 1849, док се сликарство на царским дверима приписује проти Јанку Михаиловићу Молеру.

Драган Војводић

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Чанак-Медић, Свети Ахилије у Ариљу. Историја, архитектура и просторни склоп манастира, Бг 2002; Д. Војводић, Зидно сликарство цркве Светог Ахилија у Ариљу, Бг 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)