АНТИЋ, Иван

АНТИЋ, Иван, архитекта, универзитетски професор (Београд, 3. XII 1923 – Београд, 26. XI 2005). На Архитектонском факултету у Београду дипломирао 1950. у класи Димитрија М. Лека. Током студија радио у Министарству саобраћаја, а потом у бироу „Југопројект" (1950–1953) где је сарађивао с архитектима старије генерације Станком Клиском, Војином Симеоновићем и Ђорђем Стефановићем. У грађевинском предузећу „Рад" активан од 1957, где настају његови први самостални пројекти. Исте године започео универзитетску каријеру на Арх. ф. у Београду, где је биран у свим звањима. Редовни члан САНУ од 1983. Његово дело у српској архитектури припада стваралаштву тзв. архитектонског рационализма и ауторског става. Његов пројектантски кредо да форма која није функционална губи свој смисао оставио је дубок траг на генерације његових студената, као и на стваралаштво његових колега. Током плодне пројектантске каријере креирао индустријске, стамбене, пословне, меморијалне и спортске објекте. Његов опус премашује 800.000 м². Већ на првом реализованом објекту, магацину „Врачар" на Дорћолу (1953/54), исказао особени градитељски рукопис: јасна функционална потка, прецизна геометрија и композиција архитектонских облика, ненаметљив ликовни израз. У истом периоду с Ђорђем Стефановићем пројектовао пословну зграду „Хемпро" (1955/56) на Тргу Николе Пашића. Тај непретенциозни објекат обложен белим плочама камена венчац, чисте и једноставне фасаде с конструктивним растером који је дошао до изражаја, управо говори о ставу градитеља у односу на поставку куће у граду која би требало да је складна и да не ремети окружење. Управна зграда „Вискозе" из Лознице, довршена исте године, својим равним површима у комбинацији стакла, бетона и опеке и једноставном бескомпромисном функционалношћу, представљала је један од најмодернијих административних објеката. Пројекат „Шест солитера" на Звездари у Београду из 1958, као и два идентична солитера у Суботици, први је покушај у Србији да се као систем извођења уведе клизајућа оплата у стамбену изградњу.

Током 60-их година XX в. у архитектури се исказује већа ауторска изражајност. А. с Иванком Распоповић према првонаграђеном решењу на архитектонском конкурсу из 1960. реализује Музеј савремене уметности на Ушћу (1960–1967). Пројекат се заснива на замисли низа кристалних форми које се могу умножавати према потребама унутрашње организације. Рашчлањавањем нивоа и увођењем полунивоа, једноставним смицањима постигнута је игра у ентеријеру који је истовремено јединствен и рафинирано разуђен. У таквом поретку степениште и галерије дају изобиље визура ка изложеним делима, изложбеним просторима али и ка спољашњости, наглашавајући тако идеју свеколиког прожимања ентеријера и екстеријера. Та зграда је ремек-дело модерне српске архитектуре које је А. сврстало у групу стваралаца светског реномеа. С Иванком Распоповић пројектовао 1968–1975. Музеј сећања на фашистички терор у Крагујевцу користећи искуства зениталног осветљења цркве како би подстакао на контемплацију.

Следећу декаду његове делатности карактерише искорак у простор остварен моћним захватима кроз велике конструктивне распоне, као и померање визуре до екстремне перспективе (спортски центар „25. мај" у Београду 1971–1974; спортска хала „Пинки" у Земуну, 1970–1975; спортска хала у Пољуду, Сплит 1977–1979). Истих година настали су хотели „Бреза" у Врњачкој Бањи (1977) и „Нарвик" у Кикинди (1981), као и спомен дом Политике у Крупњу (1981), инспирисан народним неимарством. Зграда републичког СУП-а на Губеревцу у Београду (1981), по уклапању у топографију терена, једно је од најуспелијих решења у савременој српској архитектури. Комплекс „Хајат Југопетрол" (1985–1990) на Новом Београду својом архитектонском поставком наглашава тему угла, снагу осне симетрије, исечка неба између два стаклена кубуса, а плени својим јасним, убедљивим концептом и минималистичким набојем. A. је реализовао и стамбену зграду „Термоелектро" на Карабурми (1955–1956), војни депанданс у кругу гарде на Дедињу (1957–1958), градску зубну поликлинику и стамбену зграду на углу улица Кнегиње Зорке и Светог Саве (1963–1967), зграду Дома пионира (1967), хангар за џамбо-џетове на аеродрому Београд (1986), пословни центар робних кућа „Београд" у Макензијевој улици (1989), Дечји дом у Јерменовцима (1956–1957), Центар за мајку и дете (са С. Клиском, 1960–1963), сајамско-спортску дворану (1965–1967) у Суботици и др. Добитник је Октобарске награде Београда (1965, 1974), Седмојулске награде за целокупан опус (1969), Велике награде за архитектуру (1984), Вукове награде за животно дело (2000) и др.

ДЕЛА: „Клизајућа оплата", Комуна, 1958, 2; Простор у архитектури, Бг 1986; „Архитектура", у: САНУ 1886-1986, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: A. Membriani, L' architettura Moderna nei paesi balcanici, Bologna 1969; В. Н. Белоусов, Современная архитектура Югославии, Москва 1973; М. Лојаница, „Иван Антић градитељ", у: Архитекта Иван Антић, Бг 1975; Б. Богдановић, Иван Антић, Уметници академици 1968-1978, Бг 1981; З. Маневић, Иван Антић, Бг 1992; Д. Милашиновић-Марић, „Дисциплина архитектуре и слобода духа", АУ, Бг 2005, 16–17

Дијана Милашиновић-Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)