АЕРОДРОМСКО ИНЖЕЊЕРСТВО

АЕРОДРОМСКО ИНЖЕЊЕРСТВО, подручје грађевинарства којe се бави планирањем, пројектовањем, грађењем и одржавањем аеродрома. Аеродром се састоји од површина намењених кретању ваздухоплова (полетно-слетне стазе – ПСС, платформе, рулне стазе и стајанке), од површина за приступ (путеви, железница, паркинг) и зграда (терминали, контролни торањ, карго терминал, хангари и др.). ПСС Београдског аеродрома дужине 3.400 м и ширине 45 м прихвата велике широкотрупне авионе. Капацитет једне ПСС износи годишње око 200.000 операција (операција је једно полетање или једно слетање). ПСС се оријентише у правцу доминатног ветра, како би се избегао неповољан утицај бочног ветра на авион при слетању и полетању (у Београду у правцу кошаве). У свету постоје аеродроми са два, три, четири, пет и више ПСС (сл. 1).

Увођење нових све већих авиона, распона крила 65–80 м, условљава проширење димензија ПСС, рулних стаза и платформи, као и повећање њихових међусобних растојања, што у целини изазива знатне реконструкције постојећих аеродрома. Платформе могу бити путничке (уз зграде путничких терминала) и карго (уз зграде карго терминала). На аеродромима са више од једног милиона путника годишње уобичајено је да се авиони паркирају предњим делом према згради, чиме се омогућава ефикасна примена авиомоста за прелазак путника из зграде терминала у авион, а сам авион најбрже опрема за следећи лет. На овај начин заузима се најмање простора. За зграде се примењују диспозиције са што краћим дужинама пешачења (или транспорта) путника од централног дела зграде ка авионима (сл. 2). Постоје још и платформе техничког комплекса, које би због бу-чности и других еколошких проблема требало да буду даље од пристанишног комплекса.

У складу са тежином највећих путничких авиона (350–500 т) на аеродромима се примењују коловозне конструкције знатно јаче од путних. Увођењем млазних путничких авиона у саобраћај 50-их година ХХ в. ПСС се знатно продужавају, димензије аеродрома повећавају, што заједно са еколошким проблемима доводи до измештања аеродрома даље од градских центара. Најбоља локација аеродрома јесте уз моћан саобраћајни коридор који улази у град и који, у општем инфраструктурном смислу, повезује аеродром с градом. Са стране приступа аеродрому планирају се капацитетне путне везе и пространи паркинзи, а понекад и железничке и метро везе. Анализом метеоролошких услова мора се доказати да ће, с обзиром на оријентацију или конфигурацију ПСС, ветрове, маглу и ниску облачност, аеродром бити отворен за саобраћај 95% времена у току године. У погледу утицаја аеродрома на животну средину неопходно је извршити анализу буке у околини аеродрома и ускладити намене околних површина са очекиваним нивоима буке. Аеродроми представљају значајне потрошаче воде и енергије, као и велике генераторе отпадних вода и чврстог отпада, што изискује координиран планерски и инжењерски приступ у решавању ових проблема.

Српски пројектанти и извођачи пројектовали су, градили или реконструисали цивилне и цивилно-војне аеродроме Београд – Сурчин, Подгорица – Голубовци, Љубљана – Брник, Загреб – Плесо, Сплит – Каштели, Тиват, Ријека – Крк, Охрид, Задар, Сарајево – Бутмир, Дубровник, Скопље, Ниш, Приштина, Пула, Марибор и Осијек. У свету су српски градитељи изградили аеродром Мафрак, Ал-Азрак и Ал-Јафрак у Јордану, две војне ваздухопловне базе у Кувајту, шест војних ваздухопловних база у Ираку, три ваздухопловне војне базе у Алжиру и по један аеродром у Замбији, Анголи и Уганди. Пројектовање и изградња аеродрома обављени су у организацији Савезне управе цивилног ваздухопловства из Београда и „Аероинжењеринга" из Београда, а у иностранству у организацији конзорцијума „Унион инжењеринг" из Београда. Посебне заслуге у пројектовању и изградњи аеродрома на нашим просторима и у свету има Милош Лукић, грађевински инжењер, у својству главног пројектанта већине наведених аеродрома. Најчешћи извођачи радова на изградњи аеродрома била су грађевинска предузећа из Београда „Планум", „Ратко Митровић", „Аутопут", „Минел" и др.

ЛИТЕРАТУРА: N. J. Ashford, P. H. Wright, Airport Engineering, New York 1992; R. Horonjeff, F. X. McKelvey, Planning and Design of Airports, New York 1993.

Дејан Гавран; Василије Меденица

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)