АНЕСТЕЗИОЛОГИЈА

АНЕСТЕЗИОЛОГИЈА (грч. naisqhsiva: неосетљивост, lgo": реч, говор), грана медицине која се бави изучавањем и применом мера и средстава за постизање неосетљивости, пре свега према болу. А. се бави припремом болесника за операцију, извођењем анестезије и надзором над болесником у току оперативног захвата и у непосредном постоперативном току. Неминовно је прати и реаниматологија (успостављање, поправљање и континуирано праћење виталних функција организма), тј. интензивно лечење повређених и оболелих у критичној фази. Анестезија може бити општа (са губитком свести, са опуштањем мишића и без њега), регионална (нпр. ноге) и локална (одређена површина коже или слузокоже). Наркоза и опијање се често користе као синоними, али су везани само за увод у општу анестезију. Од древних народа Вавилона и Египта па надаље коришћена су различита средства (опијум, хашиш, мандрагора, алкохол) и методе (хлађење, гушење, онесвешћивање ударцем) ради постизања анестезије. Као почетак хируршке анестезије обично се узима 16. X 1846. када је зубар и студент медицине Вилијам Томас Грин Мортон у болници у Бостону успешно извео етарску анестезију ради једног општег хируршког захвата. У децембру исте године изведена је таква операција у Лондону, а три месеца касније и у болници у Задру. Откриће анестезије сигурно спада у 10 највећих медицинских открића, које је омогућило даљи развој хирургије и других медицинских наука. Познато је да се на тлу Србије користила ракија (литар наизуст, жене ¾) као анестезија код већих операција у средњем веку, али и касније. Крајем XIX в. долазе први школовани српски хирурзи који изводе оперативне захвате у локалној анестезији, а на састанцима у СЛД први пут се реферишу и операције у општој анестезији. Самуило Попс је реферисао 15. XI 1880. да је уз анестезију Мите Поповића урадио краниотомију при порођају детета са хидроцефалусом; Лаза Лазаревић и Игњат Хирш су 9. IX 1882. оперисали плаценту превију уз анестезију др Крстића и асистенцију др Јокића; др Кандић из Ужица је реферисао 29. XII 1884. да је са др Розенфелдом урадио „под наркозом" операцију препонске киле. О учесталој примени опште анестезије у Србији сведоче и извештаји ОДБ у Београду из 1897. У извештају Животе Јанковића за 1898. наводи се да је у хируршком одсеку Крагујевачке окружне болнице урађено 209 операција, 85 у локалној и 124 у општој анестезији хлороформом. Под контролом хирурга, анестезију су изводили млађи лекари, техничари, чак и болничари. Модеран развој а. у Србији почиње 1945. Наиме, ради збрињавања великог броја рањеника, као помоћ из Италије прво долази комплетна Британска пољска болница и почиње с радом у београдској Болници трговачке омладине. Потом у Београд долази познати пластични хирург Џон Барон и анестезиолог Патрик Шеклтон са сарадницима, а новембра 1945. у Главној војној болници др Шеклтон је извео прву модерну општу ендотрахеалну (у то време звала се транстрахеална) анестезију у Србији. Фебруара 1946. дошла је екипа са анестезиологом Патриком Шервудом, а августа 1946. с Раселом Дејвисом, који је организовао и прву службу трансфузиологије по узору на британски модел. У првој групи лекара који су се обучавали из а. са енглеским екипама били су Север Ковачев (од 1947. први анестезиолог у Србији и Југославији), Владимир Крагуљац (касније пластични хирург) и Ервин Гинзберг (касније грудни хирург). Специјализацију из а. завршили су 1948. Ристо Ивановски и Милан Јовановић, а потом Бранка Цветковић и др. У будућем периоду помно је праћен развој светске а. и реаниматологије, анестезиолози су се школовали и усавршавали у најбољим светским центрима, сва открића и новине убрзо су примењивани и код нас, чиме је омогућено практично извођење свих познатих оперативних захвата и у Србији. У општој несташици анестезиолога у свету, свој допринос даје и српска а. и то почев од првих анестезиолога који су радили у иностранству (Милан Јовановић – Давос, Швајцарска; Север Ковачев – САД). Посебно значајан допринос развоју а. у Србији и Југославији дали су Предраг Лалевић (КБЦ „Др Драгиша Мишовић") и Томислав Мареновић (ВМА) формирањем две велике школе.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић (ур.), 35 година Војномедицинске академије, Бг 1985; M. Friedman, GW. Friedland, Medicine's 10 Greatest Discoveries, New Haven – London 2000; Р. Чоловић (ур.), Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Игњатовић, „Медицина, хирургија и ратна хирургија у Србији у средњем веку", ВП, 2003, 60(2); П. Ромић, Анестезија, Бг 2004; Д. Симић, С. Драговић, И. Будић, „Историјат развоја дечје анестезиологије", САЦЛ, 2007, 135 (1–2); D. Vučović, „The Development of Anaesthesia in Serbia", Anaesthesia News, 2008, 251; M. Zimmer, Histoire de l'anesthésie: Méthodes et techniques au XIXe siècle, Les Ulis Cedex, 2008.

Миле Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)