АРТИКУЛАЦИОНА ФОНЕТИКА

АРТИКУЛАЦИОНА ФОНЕТИКА, грана фонетике која се бави превасходно начином функционисања и улогом гласовних органа у процесу творбе гласа. То је дескриптивна дисциплина која се ослања на медицинске гране анатомију и физиологију, те се често назива и физиолошком фонетиком. Оперише појмовима артикулација, говорни органи, место (локализација) и начин творбе гласа, артикулациони покрет. Традиционална фонетска истраживања била су заснована искључиво на проучавањима везаним за улогу појединих гласовних органа у фонацији, а користила су се палатографима и палатограмима (отисци језика на вештачком непцу), електрокимографијом (метода за бележење покрета појединих мишића при творби гласа) и електроарометријом (бележење протока ваздуха кроз усну дупљу и носне шупљине). А. ф. прати кретање ваздушне струје истиснуте из плућа кроз душник и ларинкс, те понашање (треперење или мировање) гласних жица смештених у ларинксу, као и модификације тзв. ларингалног тона (основног тона), које он трпи обликујући се у коначни глас у резонаторима (ждреона и усна дупља, носне шупљине и усна дупља). А. ф. посебну пажњу поклања улози усне дупље у модификацијама основног тона, будући да је тај резонатор најподложнији променама, захваљујући покретној доњој вилици и језику. Комбинаторна фонетика, као грана фонетике која се бави понашањем гласова у контакту, доскора се ослањала искључиво на резултате истраживања а. ф., док се у новије време подједнако ослања како на резултате а. ф. тако и на резултате истраживања акустичке фонетике.

Највећи број радова из области фонологије српског језика заснован је управо на достигнућима а. ф. У свом раду Физиологија гласа и гласови српскога језика (1873) Стојан Новаковић је дао опис изговора појединих гласова српског језика, при чему се ослањао искључиво на свој слух и слободан осећај везан за покрете говорних органа у усној дупљи. Описом и класификацијом гласова српског језика на основу артикулационих параметара, али и особинама акцента, бавио се и Александар Белић. Он је у свом делу Савремени српскохрватски књижевни језик, Први део, Гласови и Акценат (Бг 1948) дао преглед изговора свих гласова српског фонолошког система, описао њихову дистрибуцију и понашање у гласовним низовима, при чему се највећим делом ослањао на методологију својствену а. ф. Прво експериментално истраживање везано за артикулацију појединих гласова српског језика, у којем је обрађен изговор већег броја испитаника, обавио је Бранко Милетић, а резултате до којих је дошао објавио је у студији Изговор српскохрватских гласова, Експериментално-фонетска студија (Бг 1933). Истраживање је вршено методом узимања палатограмских отисака (отисак горње вилице са тврдим непцем, алвеолама и зубима), као и фотографисањем положаја усана при артикулацији појединих гласова у склопу унапред дефинисаних гласовних низова. На тај начин Б. Милетић је установио да се за највећи број српских гласова не може одредити прецизно и једнообразно место творбе, него да се оно дефинише у оквиру појединих ареала, као и да зависи колико од ефеката коартикулације, толико и од индивидуалних говорних особености испитаника, од којих је најзначајнија припадност одређеном дијалекатском типу. Б. Милетић је артикулационе особине сваког српског гласа упоредио са артикулационим особинама одговарајућих гласова у другим словенским језицима, дајући тако један општи преглед изговора гласова у словенским језицима заснован на експерименталном истраживању у области а. ф. Још једна изузетно значајна студија из области фонологије српског језика, Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (ред. П. Ивић, Сар. 1981), заснована је на артикулационим параметрима. И новији радови из области фонологије српског језика ослањају се највећим делом на а. ф. (М. Стевановић), али се у њих постепено уводе и елементи акустичке анализе гласова и гласовних низова. Радове из области фонологије српског језика у којима се преплићу артикулациона и акустичка фонетика дали су Р. Симић, Б. Остојић, Ј. Јокановић-Михајлов, С. Гудурић, Д. Петровић, М. Марковић, И. Бјелаковић, В. Делић, С. Јовичић и М. Сечујски.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I, Бг 1975; Р. Симић, Б. Остојић, Основе фонологије српског књижевног језика, Бг 1998; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2004.

Снежана Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)