АВАЛА

АВАЛА (тур. havâla: место, узвишење које доминира околином), ниска планина 16 км јужно од Београда. Налази се на северу шумадијске греде која се пружа од планине Рудник до Калемегдана. Висока је 511 м. У облику купе, издиже се 200 м изнад пиносавско-рипањске језерске површи. У тектонском погледу је лаколит, магматска стена у облику печурке настала утискивањем магме у више слојеве Земљине коре. Изолована је и доминантна у рељефу околине, морфолошки једноставна, геолошки веома сложена. Припада динарском планинском систему, групи шумадијских планина. Представља локални хидролошки чвор, од којег се воде сливају ка западу и Топчидерској реци која се улива у Саву и ка истоку, ка Завојничкој реци и Дунаву. Прекривена је самониклом и сађеном четинарском вегетацијом. У подножју планине налази се најужа приградска зона Београда и села Пиносава, Бели Поток и Зуце. Од краја XIX в. на њој је постојао рудник живе Шупља стена. А. погодује излетничком, стационарном, спортско-рекреативном и културно-манифестационом туризму. Излетиште је са градом повезано путем ка Крагујевцу који се пружа западном подгорином А., а такозвани кружни пут на њеној северној подгорини повезује планину с аутопутем Београд–Ниш и путем Београд–Ужице. По пројекту Ивана Мештровића 1938. на врху је изграђен Споменик Незнаном јунаку, који је оштећен артиљеријским зрнима 1944. Телевизијски (Авалски) торањ, изграђен 1965, порушен је у НАТО бомбардовању Србије 1999, а поново изграђен (2007–2010) и отворен 21. IV 2010. А. је проглашена за национални парк 1947, али је новом категоризацијом означена као предео изузетних одлика.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Димитријевић, Авала: Петрографско-минералошка студија, Бг 1931; Ј. Цвијић, Геоморфологија, Бг 1991; Б. Вујевић, Београд у прошлости и садашњости, Бг 1994.

Милутин Љешевић; Стеван Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)