АНЂЕЛКОВИЋ, Коча

АНЂЕЛКОВИЋ, Коча, трговац, капетан, командант фрајкора (Пањевац, код Јагодине, око 1750 − Текија, 7. IX 1788). До аустријско-турског рата 1788−1791. био је један од агилнијих сточних трговаца у Поморављу. Због турског насиља пребегао у јулу 1787. с породицом у Ковин. Приступио Михаљевићевом фрајкору у Срему и учествовао у борбама приликом неуспешног освајања Београда у јануару 1788. Био храбар ратник, окретан четовођа, али и самовољан, користољубив и јогунаст. Када је Аустрија у фебруару 1788. објавила рат Турској, прешао је у Србију и скупио велик број добровољаца. Заузео је 1788. Пожаревац, а потом Коларе, Паланку, Баточину и Багрдан. Здруживши се с јагодинским протом Јованом Миловићем, прошао кроз Јагодинску, Крагујевачку и Смедеревску нахију. Одред којим је командовао од 1.000 бораца, угрожавао је турске караване на Цариградском друму, а у Багрданском теснацу 14. III 1788. разбио је велик турски транспорт. Од тада је ратни стан преселио у манастир Јошаница. Крајем марта цар Јосиф II му је доделио чин капетана. Турци су у априлу 1788. успели да га истисну из Јошанице, коју су запалили, а потом је Дели Ахмед деблокирао Цариградски друм. Наступило је расуло у Кочиној чети, па се повукао у Пожаревац, а затим у Ковин. Стављен је под истрагу због оптужби за пљачку. Убрзо је ослобођен и с поново сакупљеним добровољцима вратио се у околину Јагодине. Добио је задатак да чува леву обалу Мораве и да код Кулича становништву обезбеди безбедан прелазак у Аустрију. Одуставши од тога прешао у Банат, где му је одузето самостално командовање. После пријема код цара Јосифа II у Земуну крајем јуна 1788, његова чета је укључена у фрајкор Брановачког. Признат му је чин капетана I чете. Пред надмоћном турском војском повукао се са осталим аустријским трупама из источне Србије средином августа. Поново је стављен под истрагу од стране аустријских власти, али када су Турци преко Дунава прешли у јужни Банат, упућен је у Брзаску ради одбране опкољених граничара. После крвавих борби код тог места септембра 1788. његова чета је разбијена. У Текији Турци су га истог дана убили набијањем на колац на месту које је названо Кочин бој. У српском народу сачувало се живо сећање на Кочу капетана и аустријско-турски рат 1788−1791, који се у традицији и историографији назива Кочина крајина.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, Србија за време последњег аустријско-турског рата 1788-1791, Бг 1910; Д. Пантелић, Кочина крајина, Бг 1930.

Радомир Ј. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)