АНИМИЗАМ

АНИМИЗАМ (лат. anima: душа; нем. Animismus), веровање да сви објекти неживе и живе природе садрже нека невидљива, нематеријална „бића" (душе или духове) који представљају њихову суштину и чине их живима и активнима. Термин а. први је употребио немачки хемичар и физиолог Г. Е. Стал почетком XVIII в. Услед немогућности да објасни многе природне и физичке узроке појава у природи и свету, човек архаичних друштава изналазио је спиритуалне узроке верујући да су они у основи свих органских и неорганских појава. Природни објекти и појаве, на основу тих схватања, поседовали су душу на исти начин као и жива бића. Цео свет замишљан је као одуховљен те се према њему архаични човек односио изграђујући сложен систем молитвених обреда и култних церемонија. За њих је то био општи поглед на свет, тако да је антрополог Е. Тејлор формулисао теорију о а. као првобитном облику религије. Истраживачи се углавном слажу да је могуће говорити о развоју представа о души и духу, те да представе о духу који је независан од материјалних објеката чине развијенију фазу а., која подразумева и већи степен апстрактног мишљења. Анимистичка схватања садржана су и у развијенијим религијама. Хришћанство је, на пример, развило учење о Светом духу у којем је оличен божански ум који има неограничено знање. Традиционална религија Срба се великим делом заснива на анимистичком концепту схватања света. О томе сведоче многобројна веровања и обреди који прате животни циклус појединца од рођења до смрти. Верује се да би душа, која представља човекову суштину и чини га живим и активним, требало у тренутку смрти да напусти тело и настави самосталну егзистенцију на „оном свету", свету мртвих. Представе о судбини душе након смрти у народној религији Срба нису кохерентно и јасно осмишљени концепти; међутим, реконструисане су захваљујући истраживањима етнолога, пре свега богате ритуалне праксе везане за бригу о покојнику. На основу многобројних табуа и магијских радњи које прате све сегменте ритуалних радњи и веровања од тренутка смрти до истека периода жалости од, најчешће, годину дана реконструисане су представе о променама егзистенцијалне равни душе. Душа покојника може се преселити у неки живи или неживи објекат, да до одређеног периода борави или се враћа у тело или да слободно лута не везујући се за материјалне објекте. Од тренутка смрти до погреба, кроз све три форме, душа наставља да делује на овоземаљском нивоу. Од погреба до четрдесетодневног помена она има подвојену егзистенцијалност. Верује се да је још увек могуће њено везивање за овоземаљске објекте и лутање по овом свету, али да је у виду „слободне" душе или духа на путу за оноземаљски езистенцијални ниво постојања. Даће или подушја представљају специфичан церемонијални вид комуникације с покојниковом душом у периоду од годину дана. Традицијом прописано обредно понашање, прецизно дефинисани број подушја која се сукцесивно смењују као и временски размак између њих говоре нам о концепту по којем је комуникација с душом покојника све мање могућа или потребна, односно, преносно нам говори о промени егзистенцијалне равни душе која након годину дана као слободна дефинитивно напушта овоземљски свет и одлази у царство мртвих. Даља комуникација с духом покојника пожељна је и могућа само у одређеним, такозваним задушним, данима који су прецизирани у народној и црквеној традицији. Ти дани су заправо прилика да се души или духу покојника, како прописује народна традиција, принесу дарови у храни и пићу будући да на оном свету владају вечита глад и жеђ. Та веровања нам говоре да је култ покојника, један од најразвијенијих култова у традицијској култури Срба, на одређене начине повезан с култом предака. Дух предака не само да живи и након смрти него наставља да на својеврстан начин утиче на живот живих чланова породице. Адекватну „посмртну судбину" и укључивање у заједницу предака управо омогућавају живи чланови заједнице који су дужни да правилно обаве све ритуално прописане радње, јер би у противном дошло до неадекватне посмртне судбине покојника који би прешао у категорију нечистих покојника. Веровања да духови таквих покојника лутају овим светом не само да су инспирација уметничких жанрова у савременој култури него попримају различите форме у оквиру алтернативних религијских култова и концепата. У народној религији Срба веома су нејасне етноконцептуализације о механизмима зачећа детета и о процесу формирања душе и тела. Домаћи етнолози су закључили да постоје веровања да се формирање душе in utero дешава управо у тренутку када трудница осети померање плода, а то значи без удела родитеља, него у тренутку када душа неког преминулог претка улази у тело детета. Основни аргумент којим се обично поткрепљује та теза је обичај да се дете назива по деди, што заправо може имати сасвим различите конотације. Како сматрају неки етнолози, тумачећи та веровања с другог аспекта, концепт о души претка која настањује тело ембриона заправо легитимише право предака с очеве стране и мушку доминацију у традиционалној култури Срба. Анимистичка схватања прожимају готово и све остале аспекте народне религије Срба везане за веровања у натприродна бића и демоне, култове светаца, култове биљака и животиња, природних појава и друге.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, Стара словенска религија у свјетлу нових истраживања, посебно балканолошких, Сар. 1979; Б. Јовановић, Српска књига мртвих. Танатологике, I, Ниш 1992; Д. Бандић, Царство земаљско и царство небеско, Бг 1997.

Лидија Б. Радуловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)