АРХИВ СРБИЈЕ

АРХИВ СРБИЈЕ, државни архив основан у Београду 1900. Идеју за оснивање иницирало је Српско учено друштво крајем 1846. На реализацији је радило Попечитељство финансија 1849, Министарство просвете 1865–1866, 1881. и СКА 1888. Закон којим је основана Државна архива Краљевине Србије донет је 1898, ступио је на снагу 1900, а Архива је почела с радом 1. V 1900. као једина архивска институција у земљи надлежна да прикупља, сређује и чува све документе од општег значаја и историјске вредности. Оснивач и први управник био је историчар и дипломата Михаило Гавриловић, који је одредио главне задатаке и облике рада те институције. Државна архива више пута је мењала назив и статус: Државна Архива Краљевине Србије у Београду (1900–1939); Државна архива Краљевине Југославије (1939–1941); Државна архива у Београду (1941–1951); Државна архива Народне Републике Србије (1951–1963); Државни архив Социјалистичке Републике Србије у Београду (1963–1967); А. С. од 1967.

У току I светског рата аустроугарска комисија вршила је преглед и у Беч однела најважније фондове и документа. Након рата улагани су напори да се однета и склоњена грађа пронађе и поврати у Архив и да се преузме грађа из институција Краљевине Србије. Од 1918. до 1941. Државна архива, као једини архив у Београду и Србији, водила је бригу и о архивској грађи централних државних органа, организација и установа Краљевине Југославије, као и о архивама обласних и локалних институција на подручју данашње Србије, Македоније и Црне Горе до 1926, када су оснивана архивска одељења у Новом Саду, Скопљу и на Цетињу. Улагани су напори да се заштити и сачува дворска архива на Цетињу, затим дипломатска архива Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, да се спречи продаја заоставштине Николе Пашића, прикупе приватне збирке и фондови, ангажују хонорарни службеници за сређивање и пописивање архивских фондова, уради пројекат Закона о државним архивима (1935) и нацрт Уредбе о државним архивима (1939). Ангажовањем управника Р. Одавића 1928. подигнута је наменска зграда за Државну архиву. У Априлском рату зграда је нешто оштећена, а већи део зграде заузела је немачка окупациона власт за своје потребе, допремање и тријаж архива других институција и за смештај опљачканих драгоцености из јеврејских породица. Стручна комисија Роберта Шванкеа прегледала је и у више махова отпремала у Беч најзначајнију грађу: Министарство унутрашњих дела 1839–1902; Министарство иностраних дела 1834–1870. и др. По наредби окупационих власти грађа је измештана у зграде Техничког и Правног факултета које су касније бомбардоване. После ослобођења радило се на отклањању последица окупације: покренута је акција за повраћај однете, измештене и склоњене грађе, прикупљана је грађа о Српском народном покрету у Војводини из 1848. и заштита грађе од уништавања у фабрикама хартије.

Од оснивања до после II светског рата А. С. је имао статус установе у области просвете, потом до 1965. републичког органа управе, те републичке установе у области културе од посебног друштвеног значаја. Од 1967. је матични архив у Србији, а од 1994. једна од пет централних установа заштите културних добара у Србији, која организује и брине се о развоју архива и архивске службе у Србији; остварује увид у стање архивске грађе и предузима мере у вези с њеном заштитом и коришћењем; пружа стручну помоћ и унапређује рад архива; стара се о стручном усавршавању кадрова, укључујући и полагање стручног архивског испита и доделу виших стручних звања; води централне регистре архивских фондова и збирки у Србији; организује и води архивски информациони систем; објављује научно-информативна средства о грађи, издаје часопис Архивски преглед, зборнике докумената и друга посебна издања; предлаже Влади Србије и Народној скупштини Србије Листу архивске грађе од изузетног значаја у Србији, утврђује Листу архивске грађе од великог значаја у Србији. А. С. чува архивску грађу институција Кнежевине и Краљевине Србије из XIX и XX в. (Књажеска и Народна канцеларија, Државни совјет, Народна скупштина и Сенат, Дворска канцеларија, попечитељства – министарства: иностраних дела с посланствима и конзулатима на страни; унутрашњих дела с фондовима окружних начелстава; правде с Касационим и Апелационим судом и другим судовима; просвете и црквених послова с Лицејем, Великом школом, Универзитетом и Београдском митрополијом; финансија с Главном контролом; народне привреде и грађевина и др.); грађу централних институција с територије Србије из области просвете, науке, здравства и привреде између два светска рата; грађу органа власти и управе и других институција Недићеве Србије 1941–1944; грађу Републике Србије после II светског рата: Президијума Народне скупштине, Председништва Владе, повереништава – министарстава, секретаријата, комитета, савета, дирекција, управа, комисија; грађу друштвено-политичких организација Србије, задружних организација и комора, привредних предузећа и др. као и поједине списе и документа из ранијег периода: Дечанска повеља из 1330, Берат из 1736, Повеље цара Леополда из 1679. и 1743, Прописе за кожарски еснаф Арсенија Чарнојевића из 1697. и др. У Архиву се чува, одржава, сређује и користи 917 архивских фондова централних органа власти и управе, судских органа, установа, привредних друштава, задружних и других организација и комора, друштвено-политичких организација, 55 личних и породичних фондова и 51 збирка (породични фондови: Илија Гарашанин, Милутин Гарашанин, Јаков Ненадовић, Владан Ђорђевић, Милан Јовановић Батут, Милован Миловановић, Андра Николић, Милорад Павловић Крпа, Милослав Спалајковић, Јован Цвијић и др; збирке Мите Петровића, Андрије Лубурића, збирка поклона и откупа, збирке географских карата, планова и скица, плаката, фотографија и печата; збирка Varia) у укупној количини око 12,5 км грађе и много више непреузете грађе од стваралаца. Грађа је писана на црквенословенском и српском, а поједина документа на турском, руском, немачком, француском, грчком, италијанском, енглеском и другим језицима. При А. С. делују: Задужбина Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић, Фонд Александра Арнаутовића и раније Фонд Данице Гавриловић. Важнија издања: Н. Шкеровић (прир.), Записници седница Министарског савета Србије 1862–1898, Бг 1952; Д. Вуловић (прир.), Књажеска канцеларија – Нахија пожешка 1815–1839, Бг 1953; Р. Марковић (прир.), Књажеска канцеларија – Крагујевачка нахија 1815–1839, Бг 1954; М. Николић, Д. Тодоровић, Љ. Поповић (прир.), Тимочка буна 1883, I–VII, Бг–Земун 1954–1989; Г. Добрашиновић (прир.), Архивска грађа о Вуку Караџићу, I–II, Бг 1970, 1988; Г. Ковијанић (прир.), Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду, Бг 1971; В. Ђ. Крестић, Н. Петровић (прир.), Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824–1825, Бг 1973; Д. Јанковић, Б. Храбак (прир.), Записници седница Министарског савета Србије 1915–1918, Бг 1976; Д. Тодоровић (прир.), Јован Жујовић: Дневник I–II, Бг 1986; К. Џамбазовски (ур.), Ђ. Игњатовић, И. Николић (прир.), Грађа за историју бугарског народа из Архива Србије, Бг 1987; А. Младеновић (прир.), Мемоари проте Матеје Ненадовића, Бг 1988; Д. Уркарт, Фрагмент из историје Србије 1834, Бг 1989; Р. Петровић, З. Пекић, М. Кољевић, Архиви и библиотеке у поплавама, после поплава, против поплава, Бг 1990; М. Ф. Петровић (прир.), Документи о Рашкој области 1900–1912, Бг 1995; М. Ф. Петровић, С. Станојевић, Љ. Марчетић, Заштита и валоризација медицинске документације, Бг 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Бг 1997; В. Митровић (прир.), Петар Костић, Аутобиографија, Бг 1997; В. Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Н. Сад – Бг 1998; Н. Б. Поповић, Срби у Првом светском рату, Бг 1998; Т. Ј. Бурковић, Хиландар у доба Немањића, Бг 1998; Љ. Поповић (прир.), Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851, Бг 1999; М. Војводић (прир.), Друштво Светог Саве – документи, 1886–1891, Бг 1999; Архивска грађа као извор за историју, Бг 2000; В. Радосављевић, Р. Петровић, Конзервација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже, Бг 2000; П. Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939–1952, Бг 2001; Д. Чоловић, С. Чоловић, Марија Карађорђевић – краљица мајка, Бг 2001; М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Бг 2003; Б. Мајданац, Народна скупштина Србије. Од обичајне установе до савременог парламента: 1804–2004, Бг 2004; Б. Мајданац, В. Милосављевић. Народна скупштина у Остружници 1804, Бг 2004; Р. Љушић, Д. Поповић, Устав Књажества Србије 1835, Бг 2004; Н. Радосављевић (прир.), Књажеска канцеларија – Ужичка нахија 1831–1839, II, Бг–Ужице 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Државна архива Народне Републике Србије 1900–1950, Бг 1951; Водич Архива Србије, I, II, Бг 1973, 1975; Кроз Архив Србије (са библиографијом издања), Бг 1977; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Србија, Бг 1978; Сумарни инвентари, Аналитички инвентари и Регеста архивских фондова и збирки; Архив Србије 1900‒2000, Бг 2000; Б. Ђенић, С. Тимотијевић, В. Филиповић, Водич Архива Српске православне епархије Будимске, Бг 2006.

Милић Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)