АНЂЕЛИЋ, Татомир П.

АНЂЕЛИЋ, Татомир П., механичар, математичар, универзитетски професор (Бечањ код Чачка, 11. XI 1903 – Београд, 7. VII 1993). Математику, физику и астрономију студирао на Универзитету у Хајделбергу (1922–1927). На његов развој у том периоду посебно су утицали професори Артур Розентал и Хајнрих Либман, а потом и Михајло Петровић, Милутин Миланковић и Антон Билимовић. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1928), где је до 1945. био професор у Другој мушкој реалној гимназији. Докторску дисертацију из нехолономне механике течности „Диференцијалне једначине кретања нехолономних система у инкомпресибилној течности" одбранио 1946. Од 1948. до одласка у пензију 1978. био професор Природно-математичког факултета у Београду. Редовни професор од 1957. На истом факултету био је декан (1958–1962), а од 1954. шеф Катедре за механику. Од оснивања Математичког института САНУ 1946. био је његов сарадник, вршилац дужности управника (1962) и директор (1969–1978). За дописног члана САНУ изабран је 1959. а за редовног 1974. Његово научно интересовање кретало се углавном у области рационалне и небеске механике, диференцијалне геометрије вишедимензионалних простора, тензорског и матричног рачуна, те неких проблема механике континуума, посебно теорије еластичности. Значајно је његово дугогодишње бављење проблемом кретања нехолономних динамичких система са n степена слободе који су подвргнути како линеарним тако и нехолономним везама вишег реда. Ови радови писани су савременим математичким језиком диференцијалне геометрије Риманових простора, тј. конфигурацијских простора који су индуковани самом природом динамичких проблема. У тој области истраживања, коју је у Србију увео А., врши се карактеристична „геометризација кретања", тј. кретање једне материјалне тачке у конфигурацијском простору од n димензија, као и тензорско описивање основних конститутивних релација теорије еластичности. Његови радови из рационалне механике и теорије еластичности цитирани су у многим радовима домаћих и страних научника и афирмативно приказивани у референтним журналима Mathematical Reviews, Zentralblatt für Mathematik und ihre Grenzgebiete, реферативном журналу АН СССР. У каснијој фази научног рада, подстакнут подухватима освајања свемира, обновио је своје рано интересовање за астрономију и објавио рад „Порекло основних једначина ракетодинамике" (Глас САНУ, 1981). Значајно је допринео популарисању науке, посебно астронаутике и истраживања космоса. Био је један од првих странаца којем је омогућен приступ у руске и америчке центре за космичка истраживања, а амблем посаде астронаута „Аполо 17" за спуштање на Месец начињен је по његовој идеји. Његово занимање за историју математичких, физичких и астрономских наука код Срба као и за одређене филозофске аспекте природних наука дошло је до изражаја у студији о Руђеру Бошковићу. По позиву је написао курс тензорског рачуна за познату едицију „Mathematische Hilfsmittel des Ingenieurs III" издавачке куће Springer. На позив Интернационалног центра за механичке науке (Centre International des Sciences Mécaniques, C.I.S.M) у Удинама је 1970. одржао серију предавања из тензорског рачуна с применама која су објављена као посебна едиција под насловом „A Survey of Tensor Calculus". Захваљујући наставној и педагошкој делатности, сматра се родоначелником београдске механичке школе. Био је активни учесник у оснивању студијске групе за механику на ПМФ-у у Београду (1951), на предлог А. Билимовића. Тиме су у наставу уведене многе области механике до тада заступљене само рационалном и небеском механиком. Посебно место у тој делатности имају његови уџбеници из области векторског и тензорског рачуна, тензорске анализе с применама у механици, диференцијалне геометрије, механике непрекидних средина и рационалне механике, који до тада нису постојали код Срба, а који су, због свог високог научног стандарда и педагошке вредности, још увек актуелни. Посебно се истиче његов последњи уџбеник Увод у астродинамику (Бг 1983), прва и једина књига из те модерне области у нас. Допринео је и развоју Факултета техничких наука у Новом Саду, посебно Катедре за механику. Био је члан многих домаћих и страних научних друштава и организација: Југословенског друштва за механику, Америчког, Британског и Француског математичког друштва, Енглеског интерпланетарног друштва, Хеленског астронаутичког друштва и др., као и председник Југословенског астронаутичког и ракетног друштва и Друштва за историју и филозофију математичких и природних наука Србије. Добитник је многобројних научних признања међу којима су: Седмојулска награда СР Србије (1975), Вукова награда (1980), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1971), Орден Републике са златним венцем, Спомен-плакета К. Е. Циолковског, Коперникова медаља АНСССР (1977).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Д. Вујановић, „Татомир П. Анђелић (1903–1993)", Годишњак САНУ, Бг 1993; Живот и дело српских научника, VI, Бг 2000.

Катица Стевановић-Хедрих

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)