АСКЕТИКА

АСКЕТИКА (грч. skhsi": вежбање, навика; подвиг), богословска дисциплина која излаже, објашњава и одређује аскетски живот. Аскетска књижевност доноси биографије значајних аскета и зборнике њихових мисли и практичних савета. Бави се у првом реду спољашњим обавезама и различитим нормама хришћанског живота, односно задацима конкретног хришћанског живота у погледу сопственог савлађивања. У том циљу тражи чист и вредносан живот што је у литератури називано „тежња за савршенством". Осим за духовно уздизање монаха служила је и за усавршавање у свакодневном животу. У томе се разликује од мистике, која се бави унутарњим религиозним животом и његовим непосредним односом према Апсолутном, тј. Богу. Темеље а. на Истоку поставио је својим радовима св. Василије Велики, а на Западу Касијан и Бенедикт из Нурсије. Са а. Срби се упознају примањем хришћанства и читајући житија првих подвижника аскета са свог простора: Јована Рилског, Прохора Пчињског, Јоаникија Осоговског и др. Њихов подвиг био им је у средњем веку доступан у писаном облику преко њихових житија и у илустративном преко црквеног живописа. Иако су се подвижници повлачили од света у планинска беспућа, народ је проналазио пут до њих. Доментијан и Теодосије, биографи св. Саве, упознали су своје савременике са светогорским аскетама свог времена. Данас је а. такође присутна код православних верника и обогаћена новим преводима и коментарима. У том погледу првенство припада зборницима познатим као Патерик или Отачник, Лавсаик, Филокалија или Добротољубље, који се код Срба преводе са грчког или руског језика.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, „Оправдање аскетизма (Из филозофије монаштва)", ПХЗ, 1928, 2; С. Поварњанин, „Суштина аскетизма", ХД, 1940, 6; Р. Вучић, Психологија религије, Бг 1971; А. Јевтић, Аскетика, Бг–Ваљево–Србиње 2002.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)