АЛЕКСИНАЦ

АЛЕКСИНАЦ, град на речној тераси у централном делу Алексиначке котлине, на ушћу Моравице у Јужну Мораву. Смештен је на 165–220 м н.в. Уз западну ивицу града пролази аутопут Београд–Ниш (30 км), а 4 км даље и железничка пруга истог правца. A. је центар општине површине 707 км² са 72 насеља. Основан је у подножју брега Градиште (228 м), у јужном делу села Вакуп (сада источна периферија града). Насеље је неправилног облика и простире се на обе стране Моравице. На западу је омеђено ниским земљиштима уз Јужну Мораву, а на северу издужено уз пут за Сокобању, око којег је, по плану из 1839, формиран центар насеља са улицама које имају мрежаст распоред. На његовој јужној страни налази се мост преко Моравице, а на северној су изграђене црква и зграде гимназије, основне и учитељске школе. Настанак града везан је за измештање Цариградског друма у долину Мораве у другој половини XVI в. када су Турци овде изградили тврђаву. Године 1516. пописано је 82 хришћанске и пет муслиманских кућа, а 1567. помињу се тврђава и караван-сарај. У време Турака А. је био друмско насеље са развијеном трговином. Турци су га рушили и палили два пута (1688, 1717). После ослобођења био је погранично место, седиште среза (1833), са нахијским судом, школом, царинарницом, карантином, гимназијом (1865) и пиваром. Године 1836. постао је средиште округа, добио окружни суд и панађуре, а 1871. изграђен је мост преко Моравице. Од 1878. до II светског рата изграђене су штедионицa и банкa, неколико фабрика (млинови, циглане), у околини је отворен рудник угља. А. је 1859. имао 3.016, а 1884. 5.107 житеља. Године 1884. пуштена је у саобраћај пруга Београд–Ниш. У 1900. А. је имао 11 еснафа, са преко 400 занатлија.

У 2002. у А. је живео 17.171 становник, од којих 92,1% Срба, а на територији целе општине 57.749 становника. У њему постоје три основне школе, основна музичка школа, гимназија, педагошка академија за васпитаче, здравствени центар, пошта, завичајни музеј, дом културе са биоскопом, дом омладине, библиотека, као и фабрике ауто-делова, намештаја, конфекције, расветних уређаја, грађевинских елемената, циглана, млин, кланица и производња алкохолних пића. Постоје две православне цркве, једна започета 30-их година XIX в., а друга стотинак година касније. Први помени старијег храма св. Николе потичу из 1834. Зидање је отпочело 1836. По жељи кнеза Милоша Обреновића, узор за звоник била је његова придворна црква у Топчидеру крај Београда. То је допринело да се и на њој сусрећу две епохе: из претходне је преузет тип једнобродне грађевине са звоником, а у новој тражен пут до евоцирања облика моравске школе. С назнакама тог романтичарског историзма фасаде су оживљене вертикалама пиластара и облинама лукова у фризу слепих аркадица. Иконостас је 1841. осликао Георгије Бакаловић из Аустрије, још увек у духу каснобарокног стилског опредељења.

А. се помиње у Вуковој IV књизи епских песама у контексту битке код Делиграда 1806, као ближе одређење за место на којем је Петар Добрњац са својим људима сачекивао и заустављао турску војску под командом скадарског везира Махмута Бушатлије. Данашње село Делиград заиста се налази на десној обали Јужне Мораве, 17 км низводно од А.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Бг 2007; М. Детелић, Епски градови, Бг 2008.

Србољуб Ђ. Стаменковић; Миодраг Јовановић; Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)